У складу са начелом опортунитета јавни тужилац може да не предузме кривично гоњење ако сматра да је то сврсисходно и поред постојања доказа неопходних за кривично гоњење. Тако, ЗКП даје овлашћење јавном тужиоцу да може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од следећих обавеза:
1) да отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету;
2) да на рачун прописан за уплату јавних прихода уплати одређени новчани износ, који се користи за хуманитарне или друге јавне сврхе;
3) да обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад;
4) да испуни доспеле обавезе издржавања;
5) да се подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога;
6) да се подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања;
7) да изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком.
О одлагању кривичног гоњења, јавни тужилац доноси наредбу у којој одређује рок у којем осумњичени мора извршити преузете обавезе, с тим да рок не може бити дужи од годину дана. Ако осумњичени у року изврши обавезу, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног, који нема право приговора против овакве одлуке јавног тужиоца. У случају да осумњичени не поступи у складу са предузетим обавезама, јавни тужилац може да настави кривично гоњење, односно да покрене кривични поступак.
Одбацивање кривичне пријаве (чл. 284. ЗКП)
Јавни тужилац решењем ће одбацити кривичну пријаву ако из саме пријаве проистиче да:
1) пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности (пријављено дело није кривично дело, или пак јесте кривично дело али није кривично дело које се гони по службеној дужности);
2) је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење (смрт осуђеног, пресуђена ствар, недостатак предлога оштећеног за кривично гоњење);
3) не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности (постојање основа сумње је основни материјални услов за покретање и вођење истраге).
О одбацивању пријаве, као и о разлозима за то, јавни тужилац ће обавестити оштећеног у року од осам дана и подучити га да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу у року од осам дана, а ако је кривичну пријаву поднела полиције, обавестиће и њу.
Јавни тужилац се начелом опортунитета може руководити и одбацити кривичну пријаву код кривичних дела за која је прописана казна затвора до три године, ако је осумњичени услед стварног кајања, спречио наступање штете или је штету у потпуности већ надокнадио, а јавни тужилац, према околностима случаја, оцени да изрицање кривичне санкције не би било правично. Против овакве одлуке јавног тужиоца оштећени нема право приговора.
Када су у питању малолетници, примена опортунитета у складу са Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити малолетних лица (ЗОМУКД) могућа је у два случаја. 1) За кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна јавни тужилац за малолетнике може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка иако постоје докази из којих произлази основана сумња да је малолетник учинио кривично дело, ако сматра да не би било целисходно да се води поступак према малолетнику с обзиром на природу кривичног дела и околности под којима је учињено, ранији живот малолетника и његова лична својства. 2) Кад је извршење казне или васпитне мере у току, јавни тужилац за малолетнике може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка за друго кривично дело малолетника, ако с обзиром на тежину тог кривичног дела, као и на казну, односно васпитну меру која се извршава, не би имало сврхе вођење поступка и изрицање кривичне санкције за то дело. О овим одлукама јавни тужилац за малолетнике обавестиће, уз навођење разлога, у року од осам дана од пријема обавештења орган старатељства и оштећеног који могу у року од осам дана захтевати од већа за малолетнике непосредно вишег суда да одлучи о покретању поступка. О непокретању поступка јавни тужилац за малолетнике обавестиће и полицију ако је она поднела криивчну пријаву (чл. 58. ЗОМУКД).
Теоријска основа
У нашем кривичном поступку, може се тумачити, да постоји низ одступања од начела легалитета. Јавни тужилац има право на процесну целисходност покретања кривичног поступка у процесним ситуацијама сагласно одредбама Законика о кривичном поступку Републике Србије.
Условно одлагање кривичног гоњења представља оживотворење диверзионог модела друштвеног реаговања на криминалитет, чија је суштина могућност изостанка вођења кривичног поступка за лакша кривична дела. Тиме, друштвена реакција поприма карактер непеналног одговора на лакше облике криминалитета.
Реч је о институту који није нов у нашем кривичнопроцесном праву и који је уведен у домаћи кривичнопроцесни систем реформом из 2001. године. У теорији се среће неколико синонима – „условно одлагање кривичног гоњења“, „условљени опортунитет“, „диверзија кривичног поступка“ док у тужилачкој и судској пракси примена овог института се зове „примена члана 283. ЗКП“ или једноставно „одлагање кривичног гоњењe.“
Одлагање кривичног гоњења представља један од видова одступања од начела легалитета кривичног гоњења. Реч је о примени супротног – начела опортунитета код којег је јавном тужиоцу, уместо обавезе кривичног гоњења сваког учиниоца кривичног дела које се гони ex officio, остављена могућност процене оправданости кривичног гоњења. У основи овог института налази се потреба избегавања дуготрајних и скупих кривичних поступака кад је реч о лакшим кривичним делима али и уверења да, нарочито код ових кривичних дела, ресторативним механизмима треба дати превагу над оним превенствено ретрибутивног карактера. Наиме окривљеном се уместо кривичног поступка и санкције нуди могућност да испуни одређену друштвено корисну обавезу, док му се за узврат нуди најпре одлагање кривичног гоњења и коначно одустајање од кривичног гоњења, уколико испуни преузете обавезе.
У суштини, овај институт је заснован на идеји чији су циљ рационализација кривичног правосуђа, растерећење судова и проналажење ефикаснијих и хуманијих мера социјалног и правног поступања према појединим учиниоцима кривичних дела. С обзиром на карактер тих обавеза, које у одређеној мери имају сличности с неким кривичним санкцијама, овом установом се у одређеној мери може остварити и сврха кривичног санкционисања, а да при томе у формалном смислу нема кажњавања и обичајених штетних последица извршења казне, нити наступа тзв. стигматизације осуђиваности.
Да би до одлагања дошло, осумњичени мора прихватити једну или више обавеза предвиђених чланом 283. став 1. тачка 1 до 7. Законика о кривичном поступку. Реч је о различитим обавезама, чије испуњавање јавни тужилац може захтевати у зависности од конкретног случаја, узимајући у обзир циљеве института. Обавезе предвиђене законом могу се поделити у четири гурпе, и то: 1) репарационо/ресторативне обавезе; 2) хуманитарне обавезе; 3) медицинско/психолошке обавезе; и 4) обавеза која је мешовитог карактера.
Велика сличност између обавеза које осумњичени прихвата и кривичних санкција даје основа за тврдњу да се на овај начин учинилац кривичног дела ипак у одређеној мери санкционише. С тим у вези, институт условљени опортунитет кривичног гоњења, односно одлагање кривичног гоњења код којег осумњичени мора да испуни одређену обавезу да би тужилац одустао од гоњења, представља својеврсну нагодбу, тј. споразум између јавног тужиоца и осумњиченог. Споразум се огледа у чињеници да осумњичени треба да се сагласи с налогом јавног тужиоца, односно да прихвати да испуни обавезу која му се намеће, при чему он има потпуну слободу одлучивања да ли ће прихватити, а затим и испунити одређену обавезу.
С обзиром на то да је реч о кривичном делу за које је запрећена новчана казна или казна затвора до пет година, водио би се скраћени кривични поступак. Иако условно одлагање кривичног гоњења представља својеврсни вид споразума између јавног тужиоца и осумњиченог, мора се нагласити да стриктно формално, и у контексту терминологије која се употребљава у Законику о кривичном поступку, ово ипак није споразум између јавног тужиоца и окривиљеног у који спадају: 1) споразум о признању кривичног дела (чл. 313-319), 2) споразум о сведочењу окривиљеног (чл. 320-326) и 3) споразум о сведочењу осуђеног (чл. 327-330).
Поставља се питање правне природе овог института. Разлика у схватањима своде се на дилему да ли је реч о манифестацији начела опортунитета или о нечему другом? Тако неки сматрају да се не ради о начелу опортунитета, већ о одложеном гоњењу, односно о „једном новом овлашћењу државног тужиоца… да одложи кривично гоњење“. Насупрот, неки аутори сматрају да је одлагање кривичног гоњења један вид „одступања од начела легалитета“, односно један од случајева поступања по начелу опортунитета. Постоји и схватање да се ради о установи мешовитог карактера који у себи садржи елементе: 1. нецелисходности и 2. опроштаја учиниоцу кривичног дела, тачније „специфичне аболације коју је заслужио“. Занимљиво је и схватање које одлагање гоњења сматра одступањем од начела легалитета, али истовремено и од начела официјелности.
Условно одлагање кривичног гоњења поседује сличности са неколико других института. Најпре, садржи елементе консенсуалних форми, сматра се једним видом диверзије кривичног поступка, сматра се да има и елементе медијације, затим сличности са неким кривичним санкцијама (новчана казна, рад у јавном интересу) и са мерама безбедности (обавезно лечење алкохоличара и наркомана, односно обавезно психијатријско лечење на слободи). Неке обавезе имају сличности и са санкцијама грађанскоправног карактера (накнада штете, исплата доспелих обавеза издржавања, извршење судске одлуке).
