Законуик о кривичном поступку у члану. 68. став. 1. тачка. 2. даје право окривљеном да ништа не изјави, да ускрати одговор на ПОЈЕДИНО питање, да слободно изнесе своју одбрану.
Ако окривљени одлучи да изнесе своју одбрану, подразумева се да тужилац/судија има(ју) право да му поставља(ју) питања, а да окривљени, сходно претходно наведеном, има право да му (им) ускрати одговор на неко или на сва постављена питања. У хипотетичкој ситуацији када је окривљени детаљно изнео своју одбрану у слободном излагању (која је рецимо била унапред припремљена) и одбије да одговори на сва питања тужиоца/судије, да ли се та чињеница (да није одговорио ни на једно питање иако је прецизно изнео своју одбрану до детаља описујући предметни догађај) може ценити приликом подношења оптужног акта или пак приликом доношења пресуде, или би тужилац/судија морали да поштују право окривљеног да се брани ћутањем (у датом контексту одбрана ћутањем је у неком ширем смислу будући да је изнео своју одбрану, а тек након тога се определио да не одговара на постављена питања)?
Поштујући право окривљеног да (буде обавештен да) “све што изјави може да буде коришћено против њега”, у поставља се питање да ли се може ценити и нешто што “окривљени није изјавио” (односно што је ћутао, након што је изнео одбрану).
Професор Др Милан Шкулић је у интервјуу за Параграф рекао да је право окривљеног да се не самооптужује и да то ипак има своје границе, које су логичне и односе се како на потребу заштите свих права окривљеног, али и неопходност постојања ефикасних могућности разјашњавања и доказивања кривичних дела. Право на несамоинкриминисање се тиче пре свега, радњи које подразумевају да је окривљени тзв. активно доказно средство, што значи онда када окривљени даје исказ приликом саслушања, а тада окривљени може да се брани на било који начин и наравно, има право да се уздржи од било каквог исказа, што се у пракси означава као тзв. одбрана ћутањем, иако то у ствари, представља изостанак било какве активне одбране.
Ово треба разликовати од ситуације онда када је окривљени тзв. пасивно доказно средство, односно као када се на њему, односно његовом телу прикупљају одређени трагови, односно врши телесни преглед, тада окривљени нема такво право на несамоинкриминисање и то је логично, јер би у противном, нека кривична дела било веома тешко или чак немогуће доказати, а при том, такав телесни преглед окривљеног не шкоди његовом здрављу, врши се на начин који није понижавајући и наравно, обављају га лица одговарајуће струке. Поред тога, окривљени се ни на који начин не самоинкриминише у овој ситуацији, јер је реч о потпуно објективној активности, сам окривљени ни на који начин телесном прегледу активно не доприноси, ништа не исказује, односно нема дужности исказивања, а ако се на његовом телу пронађу одређени трагови, односно докази уопште, ради се о материјалним доказима са одговарајућим степеном доказне веродостојности. Тешко је замислити разјашњење неких кривичних дела у конкретним животним ситуацијама, када би окривљени својом вољом потпуно слободно могао да се не сагласи са телесним прегледом, позивајући се на право несамооптуживања, иако он није скопчан са било каквим угрожавањем његовог здравља, понижавањем, мучењем и сл. На пример, кривична дела као што су силовање, али често и убиство, али и низ других кривичних дела, када постоји непосредан контакт између учиниоца и жртве, подразумевају остављање трагова на телу, попут биолошких трагова подобних за ДНК анализу или модрица, повреда и сл., које указују на индицијалном нивоу да је постојао одређени контакт и сл., би се веома тешко могла разјаснити и доказати, без могућности телесног прегледа окривљеног, истиче професор Др Шкулић.
Да се вратимо на саму одбрану ћутањем. Саму чињеницу да окривљени не изнесе своју одбрану треба разликовати од ситуације када окривљени Суду не жели да пружи НИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ ПОДАТАК, односно када не проговара ни једну једину реч. Наиме,када окривљени не изговори ни једну једину реч реч је индиција сама по себи и може да судији нешто говори. Шта то значи? Постоји нешто што се зове слободно судијско уверење. У случају када окривљрени ускрати одговоре на сва питања, на пример, неће да каже ни своје име и своје презиме, нити један податак неће да изговори, нити чак хоће да каже – не желим да се браним, него само ћути. То свакако код поступајућег судије ствара одређено уверење.
Овде истичем да је одбрана ћутањем легитимно право окривљених. Оно што уобичајено значи одбрана ћутањем, јесте да окривљени не жели да говори и изјасни се на суду, да не жели да се изјашњава о својој кривици. Уколико окривљени у потпуности ускрати Суду било какав одговор, а не само изјашњење о кривици то није одбрана ћутањем на тај начин. То је веома битна разлика.
У првом случају, односно када окривљени одбија да се изјасни о томе да ли је крив или не, реч је одбрани ћутањем. У другом случају, кад аокривљени у потпуности одбоја било какву комуникацију са Судом, може се рећи да је то свакако неки вид одбране ћутањем, али да је такво понашање можда на самој граници легитимног средства одбране и да је веома ризично јер представља само по себи одређену индицију коју Суд свакако неће игносрисати.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
