Извори података – Увод
Подаци и информације, као основни градивни елементи криминалистичке делатности, прикупљају се преко „извора“ информација. Овај термин се употребљава да означи све путеве који воде до података. Прикупљање података представља основну криминалистичку делатност и сходно томе, сва дозвољена, расположива средства и методе треба да буду употребљене ка том циљу.
У криминалистичкм раду се сусрећемо са различитим изворима информација. Широко је прихваћена подела извора на две основне групе: отворени извори информација и затворени извори информација. при чему се, као основни критеријум за поделу користе могућност и доступност извора за прикупљање информација.
Отворени извори информација – најраспрострањенија и најједноставнија дефиниција отворених извора јесте она којом се под овим изворима подразумевају сви они извори информација који су јавно доступни. Као што се може видети из свих наведених дефиниција, спектар извора и информација које спадају у оквир отворених извора информација је веома широк и веома разноврсан. Главни класификатор ових извора (отворених извора информација) јесте да нема правног процеса или тајних техника који су потребни за прикупљање информација. Овом приликом ћемо навести неке од отворених извора информација (наравно, списак није коначан и у већини случајева зависи од знања и маште онога ко прикупља информације):
– све врсте медија: новине, часописи, радио, телевизија и сл.
– јавни подаци: званични државни извештаји, званични подаци као што су буџет, демографски подаци, законодавне дебате, конференције за штампу, говори, извештаји о утицајима на животну средину, јавно објављене награде и сл .
заеднице на Web основи (садржај који генеришу корисници): социјално умрежавање, сајтови за размену видео и др. материјала, отворене дискусије (било на форумима, презентацијама, on–line дискусије о блоговима или општи разговори).
посматрања и извештавања: аматерски авио мониторинг, радио и сателитски посматрачи (ови последњи су међу многим другим изворима пружили значајне информације које нису биле доступне на други начин – нпр., сателитске фотографије високе резолуције на интернет сајту Google Earth прошириле су могућности отворених извора у областима које су раније биле доступне само великим обавештајним службама).
стручна и академска (односно „сива“ литература): конференције, симпозијуми, професионална удружења, академски радови експерата у датој материји и сл.
научна истраживања и извештаји;
геопросторни отворени извори: отворени извори информација често превиде геопросторну страну, јер нису сви отворени извори у структурисаном тексту. Примери геопросторних извора информација укључују захтевне и софистициране мапе (карте), атласе, навигационе податке, ваздухопловне навигационе податке, геодетске податке, податке о животној средини, комерцијалне фотографије, гео-карактеристике терена, просторне базе података и сличне веб сервисе.
– јавно поговарање;
каталози;
– статистичке базе података;
– базе података о људима, местима, догађајима;
– комерцијални продавци информација;
– „роњење у контејнеру“ („Dumpster diving“);[1]
– претраживачи садржаја интернет сајтова: Google; Yahoo; Bing; Scribid; Picsearch; Lycos; Ask; Yandex; Baidu; DuckDuckGo; Scirus и сл.
Заговорници истичу многе предности отворених извора информација. Можда је најзначајнија предност ових извора информација питање трошкова, с обзиром да је коришћење ових извора знатно јефтиније од прикупљања информација коришћењем затворених извора информација. На пример, корисне информације се могу пронаћи у штампаним медијама, високо квалитетни снимци се могу прибавити претрагом сајта Google Earth. Отворени извори информација имају и друге главне предности. Најпре, информације прикупљене коришћењем отворених извора су дељиве. То заправо значи да се прикупљене информације, како у „сировом“ стању, тако и оне анализиране и преточене у аналитички продукт, могу делити како унутар организације, тако и другим организацијама. Друго, истраживачка пракса коришћења отворених извора информација у одговарајућем формату може бити коришћена у правном поступку без ризика изложености осетљивих криминалистичких обрада. Заиста, коришћење отворених извора информација представља скоро нулти ризик у поређењу са истрагама у којима су коришћени нпр. информатори или друга прикривена средства. Треће, отвореним изворима информација се може приступити у сваком тренутку, експлоатисати и затим делити даноноћно. У том смислу вредност отворених извора је вишеструк. Најважније, отворени извори имају минимални утицај на људска права и слободе. Четврто, предност отворених извора информација јесте да се могу тражити и прикупљати без формалног правног поступка, па се са правом може закључити да прикупљање информација треба почети коришћењем, пре свих, отворених извора информација, односно коришћење отворених извора информација треба да представља приви корак у линији за прикупљање информација.
Иако има бројне предности, отворени извори нису без слабости и ограничења. Међутим, можемо оправдано закључити да предности коришћења отворених извора информација далеко надмашују уочена ограничења и слабости. За организације које прикупљају информације, постоји мала вероватноћа да ће отворени извори понудити 100% решења за њихове информационе празнине. Такође, проблем са којима се корисници отворених извора информација суочавају је и преоптерећеност информацијама. Филтрирање корисних информација из „океана“ информација постаје све теже и захтева додатно време. Ово значи да без обзира на развој информационих технологија исте не могу заменити огроман напор који је потребно да уложе службеници и аналитичари.
Затворени извири информација представљају извор информација које се прикупљају за полицијску сврху и намену, а за чије је прикупљање приступ ограничени и нису доступне широј јавности. Због тога, затворени извор информација ће се најчешће наћи у облику структуриране базе података. Затворени извори информација су, у суштини, сви они извори који нису доступни јавности, односно, укључују информације које су у информационим системима, на основу Закона о тајности података,[2] означенe неком од ознака поверљивости („државна тајна“, „строго поверљиво“, „поверљиво“ и „интерно“). На први поглед, стиче се утисак да приступ затвореним изворима информација имају само полицијске организације, иако то није тачно. Поред ових служби и други субјекти могу имати ограничен приступ затвореним изворима информација. То је случај, на пример, у раду правних лица, предузетника и физичких лица који врше послове из области делатности пружања детективских услуга, који имају одређени пословни однос са полицијским организацијама, а који према одредбама Закона о детективској делатности,[3] могу уз образложени писани захтев од органа државне управе захтевати достављање података из одређених евиденција.
Као посебна врста затворених извора иноформација издвајају се они извори које би могли сврстати у прикривене (класификоване) изворе информација (представљају изворе којим се прикупљају информације коришћењем техника којима се прате све врсте комуникационих сигнала и сигнала који нису комуникациони, на пример, мера тајног надзора комуникације и сл.). Прикупљање информација из ових извора не представља уобичајену делатност у прикупљању информација за било коју категорију злочина, већ само оних најтежих и најсложенијих. Специфичност таквог рада произилази из чињенице да се оваквим активностима у прикупљању информација много више задире у приватност лица према којима су усмерене, њихове Уставом и законима гарантоване слободе и права, у односу на друге изворе информација. Ови извори могу бити коришћени искључиво када то разлози истраге оправдавају, на начин пропорционалан тежини и сложености операције и када је таква делатност неопходна.
Производ прикупљања, обраде и анализе информација добијених из затворених извора информација, упркос његовој великој вредности, која појачава квалитет производа, остаје мање делотворан због ограниченог ширења. Ово, из разлога заштите извора информација, али и заштите појединачних права и слобода лица, обухваћених таквом информацијом.
Најчешће, затворени извори информација у агенцијама за примену закона су: криминалистичко-обавештајни систем, базе података агенција за спровођење закона (Јединствени информациони систем – ЈИС; AFIS (Automatic Fingerprints Identification System); систем за препознавање лица на основу фотографије – FIIS; електронски дневник догађаја; информациони системи које воде полицијске организационе јединице за контролу преласка државне границе и др.), информације прикупљене у криминалистичкој контроли и обради, базе података других државних органа, организација и институција (информациони системи Управе царина, Војске РС, Безбедносно-информативне агенције, Управе за спречавање прања новца, евиденције јавних тужилаштава, судова и инспекцијских органа и сл.), пријаве физичких и правних лица, информације о текућим криминалистичким истрагама, информације добијене путем међународне размене података и др., информације добијене од Интерпола, Еуропола или других међународних организација или полиција других држава и сл.
Информације као предмет криминалистичке делатностисе могу се прикупљати само и искључиво у сврху полицијског посла. Већина развијених полицијских организација су за ове потребе развиле конктена упутства и смернице које се тичу полицијских информација и сврхе њиховог прикупљања. Код нас, одговор на ова питања, односно дефинисање полицијских послова и одређење које су то полицијске информације пружа Закон о полицији,[4] који у члану 30 регулише полицијске послове. Тако, полицијске информације су оне које су потребне за следеће полицијске сврхе:
– заштита живота и имовине;
– спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и других деликата;
– откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима;
– одржавање јавног реда;
– послови у вези са државном границом;
– извршавање других задатака утврђеним законом и подзаконским актом, донетим на основу овлашћења из закона.
У научној и стручној литератури, а која за предмет интересовања има криминалистичку делатност, могућа је подела инфомација према различитим критеријумима. Потребама овог рада чини се прикладном подела информација на две групе. Прва група је заснована на следећој подели инфомација: 1) криминалистичке информације настале пре догађаја; 2) криминалистичке информације на месту догађаја, и 3) криминалистичке информације поводом догађаја. У другој групи су такође три врсте инфомација: прву врсту чине информације које нам дају сазнања о прошлости, дакле о историји криминалног догађаја, криминалног миљеа и сл; другу врсту чине информације које нам дају сазнања о садашњем стању у криминалном миљеу или криминалним делатностима; трећу врсту чине информације које нам дају сазнања о будућем тренду криминалних делатности.
Поред већ више пута истицаног значаја информација за криминалистичку делатност, на овом месту се морамо кратко упознати и са оном другом „тамном― страном информација, а то је дезинформација. Ово се пре свега односи на изворе информација који са одређеном намером свесно обмањују службенике. Сам појам можемо дефинисати као: злонамерно погрешно и лажно објављивање или обавештавање. Дезинформација може бити активна и пасивна. Под активном дезинформацијом подразумевамо намерно пружена обавештења која су лажна и имају нечасне мотиве. Пасивна дезинформација се састоји у томе да се обавештења о криминалној делатности не пружају, већ се чињенице о таквој делатности намерно прећуткују, чиме се постижу исти циљеви као код активне дезинформације.
Кључна особина информације је њена вредност, те у том контексту се тумаче све остале особине информације. Такву вредност не можемо тачно измерити, али се уопштено може рећи да су вредне оне информације које су расположиве у право време, које су везане и које се односе на актуелне претње, и које су тачне и поуздане. На основу тога, може се рећи да су основни критеријуми вредности информације следећи:
– правовременост и актуелност;
– релевантност;
– тачност и поузданост;
Правовременост и актуелност – су временске димензије информације. Правовременост значи да је информација расположива онда када је потребна. Информација има највећу вредност ако је расположива онда када је потребна за решавање проблема. Ако је информација расположива са закашњењем, њена вредност се битно умањује.
Релевантност – као најважнија особина информација истиче се њихова релевантност, што се може описати као погодност информације корисничким потребама. Релевантност информација је у предиспозицији да омогући разумевање проблема. Она је већа ако омогућава вишедимензионални поглед на актуелни проблем. Информације без контекста и везе са другим релевантним информацијама су мање вредне, тј. укупна вредност скупа повезаних информација већа је од простог броја њихових појединачних вредности.
Тачност, прецизност и поузданост – међу битна својства информације спадају прецизност, тачност и поузданост. Тачност информације је однос садржаја информације наспрам догађаја на који се односи. Информација је тачна ако нема одступања њеног садржаја од стварног стања. Прецизност информације је мера тачности информације, односно релативно допуштено одступање од стварних вредности. Поузданост информације је мера њихове истинитости, која се може исказати кроз ниво вероватности њене тачности.
Оно што је најбитније истаћи у овом делу јесте неопходност да приступ у прикупљању информација, красе три најважније особине: проактивност, офанзивност и тајност (конспиративност), а све у складу са општим стандардима заштите слобода и права грађана. Проактивносту прикупљању информација означава делатност службеника која се одвија у криминалном претпољу, са настојањем да се буде присутан на терену и добро обавештен о свим претњама безбедности у датој средини, а са циљем предупређења криминалних активности. Офанзивносту прикупљању информација значи да се не сме бити пасиван у таквој делатности, тј. не сме се дозволити да се информације о криминалним активностима прикупљају спорадично или чекати да оне дођу саме. Чињеница је да се најтеже врсте криминала предузимају прикривено. Тајност (конспиративност) предузимања подразумева делатности у прикупљању информација из свих извора које карактерише тајност предузимања.
Прикупљање података од оштећеног
Оштећени и жртва се препознају као пасивни субјект кривичног дела, односно као лица повређена или оштећена кривичним делом. Притом, жртва је лице на коме је (према коме је) предузета радња извршења кривичног дела (лице лишено живота или изложено патњи или му-чењу, пасивни субјект деликта насиља, саобраћајне незгоде или других акцидентних ситуаци-ја), а оштећени је носилац (титулар) добра које се штити и које је повређено или угрожено кри-вичним делом (може бити не само физичко, већ и правно лице). Лица која су оштећена кривичним делом су, по правилу, веома значајан и, уз то, реалативно поуздан извор података. Исти они разлози који утичу да лице оштећено кривичним делом, односно његова жртва, не пријаве дело, могу утицати и на њихову уздржаност и одсуство сарадње током разговора (страх од освете или излагања порузи и осуде средине, због могућег наступања других штетних после-дица, из осећања кривице или срамоте, услед веровања да је могућност откривања учиниоца и његовог извођења пред суд јако мала и сл.). Треба међутим, имати на уму и то, да ова лица лажним пријављивањем и давањем лажних, односно нетачних исказа могу, уколико им се некритички верује у све што исказују, погрешно усмерити, па чак, и паралисати рад органа откривања.
Непотпуни и конфузни су нарочито искази жртве која је нападнута изненада, односно у условима смањене видљивости, и која се, и у време обављања разговора, налази у тешком психичком стању. Посебно психичко стање у које може запасти оштећени – жртва (преплављеност осећањима повређености, утучености, мање вредности, немоћи, стида, сопствене одговорности за оно што се десило и сл.), захтева одговарајући наступ службеног лица, којим ће, уз максималну стрпљивост, саговорник најпре бити смирен, а тек потом ће се приступити разговору о догађају (посебно треба водити рачуна да се не испровоцирају, односно да се на одговарајући начин умање психичке неугодности које произилазе из разговора о детаљима извршења). Службено лице треба да поврати психолошку сигурност лица, да га увери у своју добронамерност, спремност и способност да му помогне, као и потребу сарадње у циљу заштите сопствених интереса.
Током припреме и при вођењу разговора са старијим особама на уму се мора имати и то да услед старења организма у познијем животном добу човека, долази до промена у готово свим животним функцијама: смањује се осетљивост чулних органа, губи се интересовање за бројне појаве, смањује се способност концентрације, интелектулани процеси се више не одвијају на ранијем нивоу, учесталије се јављају различите болести, умор брже наступа и сл. Под утицајем таквих околности, чак и квалитетно запажени садржаји, а посебно детаљи, брже се заборављају. Поред тога, код одређеног броја старих лица може да се јави незаинтересовани за појаве око себе, уз изражену неповерљивост, сумњичавост, нервозу, неприступачност, тврдоглавост, понекад чак и са егоцентричним и агресивним ставом према околини, пуним ироније, презира и ниподаштавања свега. С друге стране, нека од ових лица су тиха и мирна, попримају осећај мање вредности, бескорисности, одбачености, губе самопоуздање, постају сугестибилна и лако падају под туђи утицај. Приликом разговора са старим лицима треба имати пуно стрпљења и пажње, а службено лице им се мора, пре и у току разговора, обраћати са дужним поштовањем. У том циљу се и време, место и начин обављања разговора, чешће него иначе, одређују у складу са жељом старијег лица. Потребно је, због тога, непрестано имати на уму да је веома тешко успоставити непосредан и присан контакт са старим лицем, уколико комуникација буде унапред нарушена непоштовањем њихове личности (нпр. остављањем да дуго чекају пред вратима, слободнијим понашањем са другим службеним лицима или грађанима у њиховом присуству, ословљавањем речима “чича”, “матори” и сл.). Успешност вођења разговора и квалитет исказа старијих лица умногоме зависи и од тога у којој мери је показано разумевање за њихова емоционална стања, и чињеницу да се физички брже замарају, односно да чешће имају различите тегобе и болове.
Прикупљање података од грађана и јавним поговарањем
У оквиру својих редовних активности, службена лица долазе до корисних података у контактима са грађанима, али често и тзв. јавним поговарањем.
Под јавним поговарањем у криминалистици се подразумева проношење вести да је извршено одређено кривично дело за које се гони по службеној дужности, или да је одређено лице извршилац неког кривичног дела, а да сепри том не зна да ли је то тачно и од кога вест потиче. Јавно поговарање подразумева ширење гласина у народу, на пример, да непознато лице у граду напада и силује жене по лифтовима или да одређени лекар прима мито.
Јавно поговарање може да буде тачно или нетачно, односно понекад може само неки његов део да буде тачан. На другој страни, вест која се преноси јавним поговарањем неминовно трпи измене, искривљавање и додавања у односу на почетну информацију (свако по нешто дода информацији пре него што је проследи даље). У животу се дешава да поговарање, које у основи има реалну подлогу, преношењем буде измењено до непрепознавања, губећи, при томе, садржај и веродостојност.
Службена лица морају да „ослушкују“ јавна поговарања, а уколико се установи да је јавно поговарање тачно, не треба по сваку цену трагати за његовим извором. Извор информације у великим срединама је тешко открити. Најједноставнији поступак откривања извора јавног поговарања састоји се у томе да се последње лице у ланцу, од кога се чула информација, испита од кога је оно чуло вест и о њеном садржају, па се затим трага за претходним преносиоцима информације, све до првог извора.
Проверавање веродостојности вести врши се пажљиво и дискретно, тако дасе не да повода заинтензивнија препричавања и евентуално не нанесе штета лицу на које се такве вести односе.
Прикупљање података путем медија
Прикупљање података путем медија у новије време заузима значајно место у обавештајној пракси. За ову врсту извора информација користи се назив отворени извори (Open Source).
Данас је у јавним изворима информација доступан готово сваки сегмент свакодневног живота, повећавајући како количину, тако и доступност ових информација. Ово је допринело широком признавању отворених извора информација, те су неке процене да они у модерним безбедносним службама обезбеђују 80% информација за стварање обавештајних продуката.
Отворени извори информација су често имали другоразредни статус у обавештајном свету, пре свега због претпоставке да информације о одређеним лицима, стварима или условима који се могу означити као потенцијална претња, односно њиховим намерама, карактеристикама или понашањима, не могу бити доступне у отвореним изворима. Против ове предрасуде можемо навести најмање шест разлога:
– прво, појединци или групе који представљају претњу (било због својих екстремистичких идеологија, подржавања насиља и сл.), обично желе да поделе своја уверења и циљеве, пре свега са намером да друге убеде у своја уверења. Они често остављају такве податке на интернет сајтовима, штампи, електронским медијима;[5]
– друго, криминалци углавном користе интернет као инструмент који им пружа анонимност приликом саобраћаја у криминалним делатностима. Они могу са лакоћом стићи до територије било које земље и њеног тржишта из иностранства, а приликом чега могу и користити технике које би отежале њихово проналажење;
– треће, одређене врсте информација које могу бити од користи у криминалистичкој делатности, укључујући и информације које доводе до идентификације појединаца, доступне су у отвореним изворима информација. То из разлога јер политика, закони или други прописи у појединим државама дозвољавају оном ко их поседује да их прикаже јавно. На пример, поједине јавне базе података садрже информације о регистрованим аутомобилима, имовинском власништву, бирачком списку, сексуалним преступницима, платама запоселним у јавном сектору, као и широк спектар информација за које појединац нема (или има врло мало) могућности контроле за њихово јавно приказивање;[6]
– четврто, људи желе да одређене (селектоване) информације буду јавне. До овога може доћи из више разлога: телефонски бројеви (именик), регистри пословних субјеката и адресе, разни извештаји истраживања, маркетиншке студије и сл., су само неки од примера. Не само да се може извршити увид у појединачне информације, већ се може добити изненађујућа количина нових знања када се укупност таквих информација анализира;[7]
– пето, друге агенције које нису у оквиру агенција за спровођење закона, као што су медијске агенције или удружења која заступају одређене групе (интересе), могу да обављају одређена истраживања (истраге) које у том случају постају отворени извори информација. Ови извори могу да дају личне податке, описе понашања (делатности), личне односе, активности одређене групе као и опис инцидената, како би задовољили циљ или разлог њиховог постојања;[8]
– шесто, информације често бивају отворено доступне због непажње појединаца. На пример, политичари (или други појединци) могу дати непријатну изјаву пред микрофоном или камерама на јавном месту, или личне преписке са информацијама на неким од интернет блогова. У овим случајевима, вредне информације се могу користити у криминалистичкој делатности и често су доступне путем отворених извора информација.
Као што је случај са било којом информацијом, прикупљеном у криминалистичко-обавештајном процесу, од суштинског значаја је да се информације, прикупљене из отворених извора процене у погледу поузданости извора и веродостојности информације. Ово свакако није једноставно, с обзиром да у маси таквих информација сигурно да има оних које су нетачне, постављене ради обмане, али и из сензационалистичких мотива. Такође, да све није баш тако једноставно и без икаквих сметњи у прикупљању и анализи информација из отворених извора, морамо рећи да се службеници и аналитичари суочавају са неколико препрека у ефикаснијем коришћењу медија као отворених извора информација. Неке од таквих препрека јесу: не довољна стручности из ове материје; лична пристрасност против отворених извора информација; тренинг – службеницима и аналитичарима често недостаје обука која је неопходна да би се ефикасније користили отворени извори информација; интернет у радном простору: непознати број (али према процени не мали) службеника и аналитичара и даље немају приступ интернету са рачунара у радним просторијама; количина података: у потрази за информацијама из отворених извора, службеници и аналитичари ће се суочити са огромним обимом информација. Идентификовање, процењивање и анализирање таквих информација захтева пуно времена и значајне ресурсе у људству; алатке: потреба за ефикаснијим аналитичким алаткама; „ехо“ ефекат: такав ефекат се јавља када више медија преноси (чини доступним) исту вест (информацију); језик извора – рикупљање информација у криминалистичкој делатности је активност коју службеници и аналитичари често спроводе приликом истраживања криминалних делатности организованих криминалних група, а које често имају прекограничну димензију. Тако, у пракси се често изостављају информације из отворених извора из разлога што службеници и аналитичари не познају конкретан језик којим отворени извор преноси информације.
Прикупљање података из евиденција државних органа
Прикупљање података из евиденција државних органа предузима се у оним случајевима када се основано може претпоставити да се информације за полицијске сврхе могу пронаћи у пословним књигама, књиговодственој и другим евиденцијама државних органа. Ово значајно овлашћење органи унутрашњих послова могу предузети на основу захтева надлежног јавног тужиоца, али и самоиницијативно у склопу тзв. потражних мера и радњи дефинисаним чланом 286 Законика о кривичном поступку. Прикупљање података из евиденција државних оргна се може предузети на два начина: непосредно, тј. окуларним прегледом одрежених докумената, увидом у пословне књиге и друге евиденције, али и посредно, писаним захтевом за достављање података из евиденција (извод из евиденције, фотокопија евиденције и др.). У случају да постоји опасност од уништења (пре свега намерног), затим сумње да ће подаци бити склоњени или преиначени, благовремено се предузима непосредни увид у такве евиденције уз присуство одговорног лица.
Свакако, с обзиром на то да се ради о документацији државних органа, ову радњу треба предузети на начин да њихова права и радне обавезе, као ни њихов ауторитет не буду нарушени. Ово се посебно односи на активности других субјеката који су према овлашћењима на основу закона овлашћени да прикупљају податке из евиденција државних органа (то је случај, на пример, са детективском делатношћу).
Ову радњу треба разликовати од претресања као доказне радње. Међутим, у случају сумње да су евиденције и подаци у њима уништени, сакривени или одбачени, приступиће се претресању или ће се предузети друге оперативно-тактичке мере и радње с циљем њеног проналажења.
Прикупљање података праћењем – основи тактике
Ова посебна истражна радња може да буде од битног значаја за откривање кривичног дела, учиниоца и обезбеђење личних и материјалних доказа. Примена ове радње може довести и до откривања кривичног дела и учиниоца, односно хватања учиниоца при извршењу кривичног дела (delicto in flagranti), до хватања учинилаца при подели противправно прибављене имовинске користи, до откривања саучесника, до проналажења средстава извршења кривичних дела и предмета прибављених кривичним делом, до утврђивања боравишта и пребивалишта, места састајања и правца кретања лица која су обухваћена тајним праћењем, до проналажења трагова у вези са кривичним делом, до откривања лица која се налазе на вишем хијерархијском нивоу у организованом криминалном деловању, као и до прикупљања других корисних информација у вези са криминалном делатношћу. Поред репресивног, може остварити и превентивни ефекат, односно применом ове радње може се спречити извршење наког другог кривичног дела.
Праћење се састоји у тајном слеђењу и осматрању лица са циљем да се запазе, упамте и фиксирају одређене, криминалистички и кривичнопроцесно релевантне чињенице, и у криминалистичкој пракси може да се предузима као општа-оперативно тактичка мера и радња, односно као радња доказивања. Праћењем се, са много више извесности, могу остварити многобројни циљеви оперативног рада, од којих, као најчешће, треба поменути:
– утврђивање веза и контаката праћеног лица са другим лицима;
– утврђивање идентитета праћеног лица, односно лица са којима оно контактира;
– откривање саучесника праћеног лица;
– уочавање примопредаје предмета кривичног дела;
– проналажење предмета кривичног дела;
– проналажење лица за којим се трага (учиниоца кривичног дела, односно жртве);
– спречавање праћеног лица да изврши кривично дело и његово хватање на делу;
– утврђивање места боравка и откривање тајних склоништа и скровишта лица које се прати, као и лица са којима праћени ступа у контакт;
– прибављање и провера података значајних за припрему, планирање и предузимање дру-гих мера и радњи репресивног карактера (лишења слободе, блокаде, рације, заседе, привреме-ног одузимања предмета, прегледа и претресања лица, стана и осталих просторија, превозних средстава, слободног простора);
– уочавање стварних активности, склоности и навика праћеног лица, значајних за откри-вање и расветљавање криминалне делатности поводом које се поступа;
– проверавање рада оперативне везе.
Упркос томе што не представља сталан метод рада, праћење се, с обзиром на широке могућности примене, често користи у пракси по одобрењу руководства. Први задатак који екипа за праћење мора да реши се састоји у томе да из мноштва лица која излазе из одређеног објекта, или се појављују на одређеном месту, препозна лице – објекат праћења, непосредно га прихвати, тј. преузме, и отпочне, односно настави праћење. Тај циљ може бити остварен на основу филмског снимка или фотографије, на основу прибављеног личног описа, на основу дискретног показивања поверљивог лица, на основу личног познавања лица које треба пратити (подразумева се, наравно, да праћено лице не сме да познаје службено лице које врши радњу), односно комбинацијом наведених начина.
Упркос томе што је тактика праћења веома сложена, и што захтева прилагођавање специ-фичностима сваког појединачног случаја, основни постулати важе за све или већину ситуација. Реализација праћења подразумева не само уочавање, већ и фото и видео документовање релевантних околности, као и извештавање о њима (током вршења радње и непосредно након њеног окончања, односно периодично, ако се праћење предузима у дужем временском периоду).
Бројне специфичности које се везују за реализацију осматрања и праћења препознате су и од стране законодавца који је у Законику о кривичном поступку, као посебну радњу доказивања предвидео и тајно праћење и снимање (чл.171-173).
Прикупљање података осматрањем – основи тактике
У криминалистичкој пракси осматрање се предузима у односу на одређена лица, одређене објекте и простор као општа оперативно-тактичка радња или, пак, као радња доказивања са циљем да се перцепцијом дође до сазнања о кривичним делима и њиховим учиниоцима, па да се у складу са тим предузму мере спречавања и сузбијања конкретне криминалне делатности, уколико она наступи. Ова радња се често примењује у комбинацији са другим мерама (на пример, заседом, лишењем слободе, тајним фотографисањем и снимањем и сл.).
По начину вршења, осматрање може бити стално (општа опсервација) и привремено (специјално).
Стално осматрање, или општа опсервација, представља стални метод у раду свих овлашћених радника органа унутрашњих послова. Премда не захтева посебну припрему и планирање, успешно вршење сталног осматрања претпоставља постојање одређених личних квалитета овлашћених службених лица, развијену способност запажања и логичког закључивања, као и њихову заинтересованост за посао. Нарочит допринос успешном спречавању и сузбијању криминалне делатности дају радници полиције који су добри познаваоци прилика на одређеном подручју и у одређеној области криминалног деловања, а који, уз то, знају лица склона деликвентном понашању, као и делинквентску тактику уопште, а посебно ону која се користи при извршењу појединих кривичних дела.
Једна од основних карактеристика специјалног (привременог) осматрања се огледа у чињеници да се оно, у циљу реализације конкретних оперативних задатака, а након темељне припреме и детаљног планирања, врши конспиративно (тајно), од стране одабраних и обучених лица која су снабдевена адекватним техничким средствима. Планом треба прецизирати место на којем ће радња специјалног осматрања бити вршена, време њеног почетка и трајања, службена лица која ће га вршити, њихова конкретна задужења, средстава која ће бити коришћена, као и начин поступања у случају нагле промене ситуације. С обзиром да предузимање специјалног осматрања подразумева прикривено распоређивање и деловање службених лица, посебну пажњу би требало посветити избору места са ког ће оно бити вршено (осматрачка база), односно поступању које ће дуже задржавање лица на отвореном простору чинити логичним. Изабрана осматрачка база треба да обезбеди прикривен распоред службених лица, добру прегледност и могућност коришћења потребних техничких средстава (за обављање и документовање осматрања, као и за одржавање везе).
Начин на који ће службеници предузети меру осматрања, зависи од тога у којој су мери оперативне потребе и све наведено ускладити са креативношћу (на пример, уколико је реч о привременом осматрању оно се може вршити и из специјално подешених возила која споља могу бити камуфлирана – такси, доставна возила и сл., а тако да се из њих може, на скривен начин, осматрати, фотографисати или снимати). За испуњење циља ове мере од пресудног значаја су телекомуникациони системи (средства везе за комуницирање лица која учествују у предузимању ове мере), али и оптичко-техничка средства (за квалитетније осматрање и фиксирање – бележење).
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
[1] Постоји стара изрека да је “Ђубре једног човека благо за неког другог човека“. То је свакако тачно у обавештајном свету. Ова метода прикупљања информација представља активност службеника безбедносних служби којом се у прикупљају и анализирају информације које су прикупљене из одпадака које одређена лица бацају у контејнере (канте за отпатке и сл.). Овакав начин прикупљања информација није илегалан, и у већини држава се смеће третира као напуштена и слободно доступна ствар. Управо из разлога што је неко одбацио било коју врсту отпадака не постоји очеквање приватности или задржавања власништва над баченим стварима. “Роњење у контејнеру” је препознатив начин рада савремених обавештајних служби и према практичним искуствима обавештајаца, ставке одбачене од њихових власника могу бити драгоцене информације (тако, у овим изворима се могу пронаћи разни писани документи; електронски чувари информација – дискови, флеш меморије, хард дискови; роковници; именици и сл.). Такође, поред обавештајних служби, овој методи посежу и приватна лица, али и неке стране организације које желе прикупити информације или материјал на овај начин. Свесни оваквог ризика, многи појединци, али пре свега компаније регулишу процедуру одлагања отпада. “Роњење у контејнеру” (e.”Dumpster diving“), назив је добио од најпознатијег Америчког комерцијалног произвођача канти Dumpster.
[2] Закон о тајности података („Сл. гласник РС“ број 104/2009);
[3] Закон о детективској делатности („Сл. гласник РС“ број 104/2013);
[4] Закон о полицији („Сл. гласник РС“ број 6/2016)
[5] На пример, видети медијски фајл подршке за Светски Џихад (e. World Jihad) на сајту: www.memri.org или званични часопис ISIS – тзв. Исламске државе „Дабик“ (Dabiq);
[6] На пример, претрага бирачког списка Републике Србије (доступно на итернет сајту Министарства правде и државне управе: www.drzavnauprava.gov.rs/electoralroll.php).
[7] На пример, претрага регистра привредних субјеката на интернет сајту Агенције за привредне регистре (доступно на интернет сајту: www.apr.gov.rs).
[8] На пример, приче (репортаже) телевизије Б92 – емисије “Инсајдер” о злоупотребама и доношењу лоших одлука у јавним предузећима у Републици Србији (као што су злоупотребе у рударском басену Колубара након којих су спроведене опсежне истраге и утврђене бројне злоупотребе). Доступно на интернет сајту: www.b92.net/insajder/arhiva/serijali.php
