Прекорачење овлашћења и правна средства у том случају
У случају да полицајац према Вама неосновано примени силу, у случају да Вас вређа или Вам прети, одбије да Вам покаже значку или се не одазове на твој позив — имате право да поводом тога МУП-у поднесете притужбу. Било да одлучите да поднесете притужбу или не, задржавате право да покренете кривични или прекршајни поступак против тог полицајца, или да против Министарства поднесете тужбу за накнаду штете. Поред тога, можете да се обратите и независним институцијама – Заштитнику грађана, Повереници за заштиту равноправности и Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Хајдемо редом.
Притужбе на рад полиције
Притужбу, заједно са свим доказима, подносите било којој организационој јединици МУП-а у року од тридесет дана од када се десио догађај на који се жалите. Можете да је предате у било којој полицијској станици или управи, или можете да је адресирате самом Министарству, и они су дужни да је проследе јединици где је запослен службеник на кога се притужујете.
Уколико Ваша притужба буде усвојена, надређени полицајца о коме се ради је дужан да према њему “предузме одређене мере”, о којима ће Вас обавестити. Иако сам поступак притужбе не може да резултује кривичном санкцијом за службеника или накнадом штете за Вас, одлука МУП-а у којој се установљава његова одговорност за кршење Ваших права може да Вам послужи као доказ у кривичном или парничном поступку.
Да би притужба била основана, није неопходно да је учињено икакво кривично дело или прекршај — довољно је да су на било који начин повређена Ваша права или достојанство.
Покретање кривичног или прекршајног поступка
У случају да прекорачење овлашћења представља кривично дело или прекршај — на пример примање мита, злостављање и мучење, злоупотреба службеног положаја — против службеника поред притужбе можете да покренете и кривични или прекршајни поступак.
Кривична пријава се подноси јавном тужиоцу. Када су у питању кривична дела за која се гони по приватној тужби, рок за подношење пријаве је три месеца. Код кривичних дела за која се гони по службеној дужности, рокови се мере у годинама. Пријаву можете да поднесете писмено, електронском поштом, или усмено на записник.
Прекршајни поступак се започиње подношењем захтева за покретање поступка Прекршајном суду. Право да поднесе овај захтев има свако ко је директно оштећен прекршајем.
Ако у поступку буде донета осуђујућа пресуда, можете да очекујете да окривљеном буде изречена новчана казна или казна затвора. Поред тога, и у прекршајном и кривичном поступку имате право да истакнете захтев за накнаду штете.
Тужба за накнаду штете
У ситуацијама када Вам је полицијски службеник својим понашањем нанео штету, можете да је надокнадите преко суда, у парничном поступку. Та штета може да буде материјална, као на пример трошкови лечења и изгубљена зарада — рецимо, ако због повреда које Вам је нанео неко време не можете да радите, или нематеријална — претрпљени физички или душевни бол, или страх. Имајте у виду да ћете сваку штету морати да докажете како би Вам била досуђена надокнада.
Парнични поступак започињете подношењем тужбе суду. За разлику од кривичне пријаве, за форму тужбе постоје строги захтеви, тако да је најбоље да Вам је састави адвокат, ако сте у могућности.
Заштитник грађана, Повереница за заштиту равноправности и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности
Да би грађанин стекао право да се обрати Заштитнику, обично се тражи да је претходно истрошио сва регуларна правна средства, али се у случајевима полицијског малтретирања и тортуре над особама лишеним слободе углавном праве изузеци. Рок за подношење притужбе је годину дана од када су Вам повређена права.
Заштитнику грађана се обраћате притужбом, коју можете да поднесете писмено, електронском поштом или усмено, у његовој канцеларији.
Ако сматрате да је понашање полицајца према Вама било мотивисано неким Вашим личним својством, као што су на пример пол, национална припадност или сексуална оријентација, можете да поднесете притужбу Повереници за заштиту равноправности. Исто као Заштитник грађана, ни Повереница за заштиту равноправности не може да казни полицајца који Вас је малтретирао, нити да га обавеже да Вам надокнади штету коју Вам је нанео. Може само да изда препоруку и да јавно осуди поступање полиције. Притужбу Повереници можете да поднесете писмено, усмено на записник, или електронском поштом.
У случају да полиција, или било који други државни орган, поседује неке информације које су Вам потребне за остваривање права у неком другом поступку, а не жели да Вам их да, можете да их тражите путем Захтева за приступ информацијама од јавног значаја. Ако Вам орган не одговори у року, или Вас одбије, жалите се Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Поред тога, ако сазнате да су Ваши лични подаци незаконито објављени или на други начин злоупотребљен, можете да поднесете притужибу Поверенику.
Полицијска бруталност
Полицијска бруталност или полицијско насиље је појам за описивање неоправданог или намерног узнемиравања, вербалног напада, физичке/душевне повреде, имовинске штете или смрти претрпене услед интеракције са полицијом. Полицијска бруталност је облик злоупотребе полиције који укључује непримерено насиље од стране припадника полиције. Она је екстремни облик полицијског насиља који укључује физичку повреду или смрт особе или животиње. Постоји у многим земљама и територијама, чак и у онима које га гоне. Иако је незаконито, може се обављати у складу са законом.
Израз „полицијска бруталност“ су америчке новине користиле већ 1872. године, када је Чикаго трибјун извештавао о премлаћивању цивила приликом хапшења.
Порекло модерне полиције засноване на ауторитету националне државе обично се прати у дешавањима у Француској из 17. и 18. века, при чему су модерне полицијске службе основане у већини нација до 19. и почетком 20. века. Случајеви полицијске бруталности су, изгледа, честа тада. Рани масовни инциденти бруталности догодили су се током штрајкова рада, попут Великог железничког штрајка из 1877. године, Пуллмановог штрајка из 1894, масакра из 1914. године.
Делови становништва могу полицију сматрати опресијом. Поред тога, постоји перцепција да жртве полицијске бруталности често припадају релативно немоћним групама, као што су мањине, инвалиди, млади и сиромашни.
Према подацима које је објавио Биро за статистику правде (2011), између 2003. и 2009. године, најмање 4.813 људи је умрло током хапшења од стране локалне полиције. Од смрти која је класификована као убиства из закона забележено је 2.876 смртних случајева, од којих су 1.643 или 57,1% умрлих људи били „људи у боји“.
Дакле, можемо рећи да је полицијска бруталност прекомерна употреба силе или употреба силе која није оправдана или разумна у одређеним околностима.
Закон о полицији обавезује полицијске службенике да употреба силе буде поступна и сразмерна, односно од најлакшег према тежем средству принуде и, у сваком случају, уз минимум неопходне силе и онда када је то неопходно. Даље, приликом употребе средстава принуде неопходно је да полицајци најпре штите људски живот и проузрокују што мање повреда.
„Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се затвором до једне године“, пише у члану 137. Кривичног законика.
Уколико дело почини службено лице, казниће се казном затвора у трајању од три месеца до десет година.
Више о примени силе од стране полиције можете прочитати овде.
