У члану 19 Кривичног законика Србије дефинисано је шта представља нужну одбрану.
Наше материјално кривично право је још увек типично континентално-европско кривично право, а иначе, наш Кривични законик, па и када је реч о делима против имовине, спада у сам европски врх по тежини, односно висини прописаних казни, што онда када је реч о проблематици нужне одбране, помало „девалвира“ законску могућност (не)ограниченог ублажавања казне у случајевима прекорачења нужне одбране.
Нужна одбрана значи одбрану која је истовремена са нападом, када напад непосредно постоји или је већ отпочео. Свако има право да брани себе или другог, али ако је напад престао, онда не постоји право на овакав вид одбране. У пракси то значи да ако је нападач ушао у кућу и показује намеру да убије било ког укућана, законом није спорно да он буде убијен. Али ако крене да бежи, а власник куће ипак потегне оружје, то се неће сматрати нужном одбраном.
Лице које се нађе у ситуацији да је противправно нападнуто је већ у страху, узнемирено и забринуто, те није у могућности да подробно процени која би то била сразмерна сила довољна да се одбије нападач. Притом, нападнуто лице најчешће зна које су намере нападача и до које мере је спреман да истраје у својој намери, да ли има оружје и да ли је спреман да га употреби. Лице брани своја највиша добра, а то су живот, тело, имовина. Ипак судска пракса је ригидна и рестриктивна, те се често говори о прекорачењу нужне одбране, у смислу да је неко могао мањим интензитетом силе да одбије напад.
Можда је наша пракса још увек недовољно склона нешто ширем тумачењу у погледу испуњености услова који се односе на нужну одбрану, тј. приликом оцењивању у конкретним случајевима – када постоји, а када не постоји таква врста „правно-одобравајуће“ одбране у односу на конкретан противправан напад.
Пракса кривичних судова у Србији је углавном склона прилично рестриктивном приступу у вредновању начина и интензитета одбране који је чине неопходном, односно адекватном, у потребној мери да би се сматрало да је човек поступао у нужној одбрани, те да дело које је учинио бранећи се не представља кривично дело, јер није противправно дело.
Када се овакав предмет нађе у рукама тужилаца, они посматрају целину догађаја – да ли је напад био противправан, а одбрана неопходна и истовремена. Прекорачење доказују када одбрана буде јача од напада.
Овде је важно истаћи да Кривични законик познаје једну ситуацију када до прекорачења нужне одбране дође услед тога што је онај ко је нападнут био раздражен и у стању препасти. У том случају суд може да ослободи казне нападнутог без обзира што се ради о прекорачењу нужне одбране.
Законска решења код нас одговарају стандардима у Европи. Свето право својине карактеристично је за Америку, па грађани те земље на различите начине могу да се одбране, без страха да ће због тога одговарати.
Текст о нужној одбрани и прекорачењу нужне одбране можете прочитати овде.
