Шта каже Закон?У члану 144. Кривичног закона Србије се наводи:„Неовлашћено фотографисање(1) Ко неовлашћено начини фотографски, филмски, видео или други снимак неког лица и тиме осетно задре у његов лични живот или ко такав снимак преда или показује трећем лицу или му на други начин омогући да се са њим упозна, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.(2) Ако дело из става 1. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се затвором до три године.“Овде се може видети да се никако не помиње, нити подразумева фотографисање јавних објеката и површина, те да се наводи и мисли само на задирање у приватност физичког лица, али не и неко јавно вршење послова тог лица већ само његов лични и приватни живот.Поред овога, може се рећи да се овим питањем мањим делом дотиче и Уредба Владе Републике Србије о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката (“Сл. гласник РС”, бр. 72/2010) и она првенствено регулише послове безбедносне заштите, као и које су то службе и институције одговорне за њихово спорвођење.Са тим у вези може се рећи, на пример, да конкретна служба може својом проценом, по овој Уредби, да наложи да се примени нека мера или радња у циљу превентивне заштите неког штићеног објекта, а што даље конкретна надлежна служба или у оваквом нашем случају (у вези са фотографисањем) надлежна јавна комунална служба за постављање знакова, постави ознаку „забрањено фотографисање“ односно „снимање“. Тек тада службеник обезбеђења има право да упозори на ову забрану и даље поступа по елаборату тј. плану обезбеђења и својим овлашћењима.Друго питање ове изузетно важне тематике јесте која је то предвиђена санкција, јер запрећену санкцију за то конкретно чињење нисмо нашли, те остаје недоречено – како санкционисати такво „дело“. Овим се намеће закључак да то није никакав прекршај нити кривично дело, већ само оправдан основ за оперативну обраду лица које је такав снимак тј. фотографију направило и довољан основ за даље предузимање одређених мера и радњи.Наиме, дешава се врло често, да не кажемо да је то редовна пракса и схватање полицијских руководиоца тј. официра за безбедости и законитост, да је сасвим довољно да се нареди да нешто не сме да се снима или фотографише, као што су разни објекти Владе, државних органа, амбасаде, конзулати итд и да се тако онда мора и поступити. Али да ли ће онај који ради на обезбеђењу тих објеката запасти у проблем ако некоме „забрани“ или не дозволи сликање ии снимање тих јавних објеката, у одсуству било каквог обележја или знака да је то дело забрањено ?Шта је потребно да се испуни како би та забрана могла да буде валидна тј. правно основана?Постоји једна основна каратеристика која сумира и објашњава све. Објекте од стратешке важности и за које се донесе одлука на основу горе наведене Уредбе Владе РС, а који имају истакнут знак забране фотографисања су најјасније знаковно упозорење на постојање те забране. Све друго није ваљано и може да се каже да те забране нема.Пракса је како рекосмо, да се полицијским службеницима и другим радницима обезбеђења често изриче наредба и ставља у обавезу да СПРЕЧЕ „НЕОВЛАШЋЕНО“ СНМАЊЕ И ФОТОГРАФИСАЊЕ. Такође, се са друге стране дешава врло често да исти ти полицијски службеници и радници обезбеђења западну у проблем са грађанима, па и конфликт, како би оправдали то своје поступање.Каква би била последица полицијских службеника или радника обезбеђења ако би морао чак и да примени неку, дату му законом радњу/овлашћење, нпр. силу тј. неко средство принуде како би „спречио“ неко лице у поступку снимања или фотографисања? Ко би одговарао и како, уколико би се неки грађанин или друго лице жалило (суду) на такво поступање тог полицијског службеника или радника обезбеђења? Исти би, вероватно, био апсолутно крив и сигурно најстроже кажњен, јер је у КЗС то чак теже квалификовано.Ово су питања која налажу да се по њиховом одговарању ова поступања уведу у ред у пракси и исправе како не би дошло до наведених проблема и спорова.Из овога свега јасно видимо да ова забрана не може тек тако да се донесе нити наложи за објекте који се налазе око нас, на отвореном простору и јавном месту, посебно у граду где је иначе већа циркуалција људи (што моторним возилима, што пешака), а да притом није то тачно регулисано Законом или неком актулном Уредбом Владе нити означено адекватним знаком упозорења, којима такође мора да претходи добијање адекватне дозволе да се такав знак постави и поштовање процедуре.То могу бити објекти од посебног безбедносног-инфраструктурног и стратешког значаја, па може неко да изазива суммњу да би својим поступком (снимањем или/и фотографисањем), могао или имао намеру да нанесе неку штету или ометање функционисања тог штићеног објекта (објекта или лица) за које има оправдана одлука да се посебно штити. Том приликом се лице или лица која снимају или фотографишу, могу проверити, али уз поштовање важећих законских оквира, па и искуства у процени могуће претње, и тек онда предузети даља овлашћења и радње. Али никако се не може без наведеног правног основа ЗАБРАНИТИ или СПРЕЧИТИ да неко снима или фотографише неки ЈАВНИ ОБЈЕКАТ или ПРОСТОР НА ЈАВНОМ МЕСТУ.Намера некога ко планира да слика/снима или непосредно већ услика/усними може се испитати тј. проценити на лицу места и онда по томе одлучити за даља законита поступања и радње, али сама забрана по својој или нечијој самосталној процени и одлуци би била незаконита и могла би да носи своје последице. Зато сматрамо да би надлежни органи требали да ово питање јасно објасне дуж ланца командовања, све до непосредних извршилаца, а руководиоци своје задатке, који садрже такве наредбе (забране) законски прилагоде и своје непосредне извршиоце на терену информишу о законитом поступању по овом питању.