Недавање издржавања као кривично дело прописано је у одредбама члана 195. Кривичног законика Републике Србије (“Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016), у групи кривичних дела против брака и породице.
У наведеним одредбама КЗ, ово кривично дело дефинисано је на следећи начин:
(1) Ко не даје издржавање за лице које је по закону дужан да издржава, а та дужност је утврђена извршном судском одлуком или извршним поравнањем пред судом или другим надлежним органом, у износу и на начин како је то одлуком односно поравнањем утврђено,
казниће се новчаном казном или затвором до две године.
(2) Неће се казнити учинилац дела из става 1. овог члана, ако из оправданих разлога није давао издржавање.
(3) Ако су услед дела из става 1. овог члана наступиле тешке последице за издржавано лице,
учинилац ће се казнити затвором од три месеца до три године.
(4) Ако изрекне условну осуду, суд може одредити обавезу учиниоцу да измири доспеле обавезе и да уредно даје издржавање.
Елементи и карактеристике кривичног дела
Учинилац овог кривичног дела јесте оно лице које не даје издржавање за лице које је по закону дужно да издржава, а та дужност је утврђена извршном судском одлуком или извршним поравнањем пред судом или другим надлежним органом, у износу и на начин како је то одлуком, односно поравнањем утврђено.
Издржавање представља правни однос између две стране у коме једна страна – поверилац издржавања има право да захтева од друге стране – дужника издржавања одређено давање, које се састоји у обезбеђењу средстава за задовољење егзистенцијалних потреба. Породични закон из 2006. године разликује издржавање између супружника, издржавање између ванбрачних партнера, мајке детета, издржавање између родитеља и детета, између сродника.
Дакле, ово кривично дело чини дужник издржавања, с тим сто његова обавеза мора бити утврђена извршном судском одлуком или извршним поравнањем. Најчешће у пракси ово кривично дело чини онај родитељ који је пресудом о разводу брака обавезан да даје издржавање за своју малолетну децу или пунолетну децу која се налазе на редовном школовању, а најкасније док дете не наврши 26. годину живота, а он своју обавезу уопште не испуњава или је испуњава, али само делимично и са приличним закашњењем.
Као облик кривице, потребан је умишљај, тј. свест и воља учиниоца да не даје издржавање за лице које је по закону дужан да издржава, као и свест о забрањености дела.
Када има више поверилаца издржавања, има онолико кривичних дела колико има тих поверилаца издржавања. Односно, ако је родитељ дужан по извршној пресуди или поравњању да издржава два детета, а уопште не даје издржавање, постојаће два кривична дела недавања издржавања.
Питање застарелости извршења овог дела има своје специфичности, из разлога што кривично дело недавање издржавања спада у групу трајних кривичних дела, која се врше у континуитету, односно у дужем временском периоду, јер се његовим извршењем ствара противправно стање, које траје одређено дуже или краће време. Обавеза учиниоца, односно дужника издржавања, траје све до момента престанка законске обавезе издржавања, а наступање застарелости кривичног гоњења за неки период не утиче на постојање дела за радње за које није наступила застарелост и за те радње окривљени се оглашава кривим.
Прописана казна за овај облик је новчана казна или казна затвора до две године.
У другом ставу искључује се постојање кривичног дела, ако учинилац из оправданих разлога није давао издржавање. Као оправдан разлог најчешће се у пракси јавља здравствено стање учиниоца, односно уколико није способан да привређује.
Такође, не може се на пример очекивати од обвезника допроноса за издржавање да исто плаћа за време издржавања казне затвора по некој ранијој осуди.
Не ретко, у пракси се јављају случајеви да деца која нису поверена једном од родитеља, проводе више времена код тог родитеља, на основу сагласности оба родитеља, мимо права на виђање детета у краћем временском периоду, за који период тај други родитељ, коме деца нису поверена на самостално вршење родитељског права, није дужан да плаћа издржавање с обзиром да ону том периоду тада задовољава све њихове основне животне потребе.
Основно дело добија тежи облик уколико су услед недавања издржавања наступиле тешке последице за издржавано лице. Тешке последице треба схватити као западање у тешку материјалну ситуацију , погоршање здравственог стања, напуштање школовање, што треба утврдити, доказати у сваком конкретном случају.
Када се кривични поступак оконча пресудом, суд најчешће учиниоцу изриче условну осуду, што је и логично, јер је и сврха прописивања овог кривичног дела да онај који је обавезан плаћа доприносе за издржавање. У вези са овим, сам законик прописује у четвртом ставу овог члана да, ако изрекне условну осуду, суд може одредити обавезу учиниоцу да измири доспеле обавезе и да уредно даје издржавање.
Опозивање условне осуде због неиспуњења одређених обавеза
У вези са наведеним, у одредби члана 69. Кривичног законика прописано је:
Ако је условном осудом осуђеном одређено испуњење неке обавезе из члана 65. став 2. овог законика, односно ако осуђени у одређеном року не испуни друге обавезе предвиђене у кривичноправним одредбама, а он не испуни ту обавезу у року одређеном у пресуди, суд може, у оквиру времена проверавања, продужити рок за испуњење обавезе или може опозвати условну осуду и изрећи казну која је утврђена у условној осуди. Ако утврди да осуђени, из оправданих разлога, не може да испуни постављену обавезу, суд ће га ослободити од испуњења те обавезе или је заменити другом одговарајућом обавезом предвиђеном законом.
Поступак
Након извршности судске одлуке којом је одређено издржавање и ако дужник издржавања настави да не даје издржавање, повериоцу су на располагању два поступка путем којих може покушати да наплати своје потраживање. Ови поступци се међусобно не искључују и могу се, али не морају, водити паралелно.
Први је извршни поступак, путем јавних извршитеља, који поступак, ако се оставе по страни све мане принудног извршења путем јавних извршитеља, може резултирати успехом искључиво у ситуацији ако дужник издржавања има имовине из које ће се поверилац издржавња једног дана наплатити. Под имовином се мисли на стална примања дужника издржавања или на покретну или непокретну имовину која се може лако уновчити. Под имовином се не мисли на половни намештај и сличне ствари дужника издржавања, јер њих нико неће, а повериоцу издржавања неће обезбедити исхрану, грејање и сл.
Ситуације где дужник издржавања не плаћа издржавање, а има стална новчана примања или вреднију имовину, изузетно су ретке, практично на нивоу теоријског разматрања.
Неупоредиво чешћи случајеви су они где дужник нема сталан месечан приход, нити било какве имовине на свом имену, а не даје издржавање.
Неретко, оваква лица су радно способна, раде на “црно”, имају могућности да издржавање плаћају, али то не чине из ината, осветољубивости, реваншизма и сл.
У овим случајевима, поступак принудне наплате је беспредметан и повериоцу издржавања остаје могућност да иницира покретање другог поступка – кривичног, за кривично дело Недавања издржавања.
Иако примарни циљ кривичних поступака није заштита оштећених, у кривичном поступку због кривичног дела Недавање издржавања Суд има могућност да дужнику издржавања, уколико утврди његову одговорност, изрекне условну осуду – утврди казну затвора у одређеном трајању, која се неће извршити под општим условом – да окривљени више не врши кривична дела и под специјалним условом – да окривљени измири издржавање које дугује, као и да настави да издржавање редовно плаћа.
Другим речима, дужник издржавања се, уколико дуговано издржавање не плати и уколико не буде редовно плаћао убудуће, ставља у изглед одлазак у затвор, при чему одлазак у затвор не поништава обавезу плаћања издржавања, како се то често погрешно мисли.
Кривични поступак најчешће се покреће подношењем кривичне пријаве од стране поверилаца издржавања, односно законског заступника малолетне деце, или њиховог пуномоћника. Уз кривичну пријаву требало би приложити и правноснажну и извршну судску одлуку, односно поравнање. Након пријема кривичне пријаве, надлежно јавно тужилаштво хитно поступа, јер су оштећени малолетници, а њихова заштита и најбољи интерес деце ужива посебну кривично-правну заштиту. Нужно је, пре свега, испитати наводе кривичне пријаве, што се чини подношењем захтева за прикупљање потребних обавештења из члана 282 Законика о кривичном поступку надлежној полицијској станици, а ради обављања разговора са пријављеним лицем. Након што у својој изјави пријављени потврди да не даје издржавање, у зависности од висине доспелих и неплаћених износа издржавања, као и тренутне финансијске ситуације даваоца издржавања, односно осумњиченог, могуће су две варијанте:
Да тужилаштво према осумњиченом примени одлагање кривичног поступка из члана 283 Законика о кривичном поступку, а то значи да му наложи да у одређеном року, који не може бити дужни од године дана исплати доспеле обавезе издржавања или
Да наводе кривичне пријаве истражи, те да евентуално саслуша осумњиченог, испита оштећеног, односно његовог законског заступника, и евентуално наредит економско-финансијско вештачење у циљу утврђивања укупног износа доспелих обавеза издржавања, те да одлучи да ли ће оптужити окривљеног или ће, пак одбацити кривичну пријаву.
У првој ситуацији, ако осумњичени испуни своју обавезу, тужилаштво ће одбацити кривичну пријаву, а у другој, након спроведених истражних радњи, уколико се финансијска ситуација осумњиченог у међувремену поправи и он изрази спремност да испуни доспеле обавезе издржавања и према њему ће бити одложено кривичног гоњење. У супротном, против осумњиченог биће поднет оптужни предлог суду, који ће након одржаног главног претреса донети пресуду. У пресуди суд ће уколико нађе да је окривљени крив за кривично дело за које је оптужен, огласити га кривим и изрећи му кривичну санкцију по закону. Најчешће је то условна осуда, а то значи да суд окривљеном утврђује казну затвора, и истовремено одређује да се тако утвђена казна неће изврштити уколико окривљени у остављеном року не исплати заостале обавезе издржавања. Ово управо прописује и члан 195 став 4 Кривичном законику, по ком ако изрекне условну осуду, суд може одредити обавезу учиниоцу да измири доспеле обавезе и да уредно даје издржавање.
Уколико с друге стране, суд нађе да окривљени није крив за учињено кривично дело, ослободиће га од оптужбе, а ако окривљени у току главног претреса испуни своје доспеле обавезе издржавања, тужилаштво може одустати од даљег кривичног гоњења, а суд ће донети пресуду којом се оптужба одбија. Основни циљ самог поступка није репресија окривљеног због учињеног кривичног дела, него утицање на њега да исплати заостале обавезе издржавања и да их убудуће редовно испуњава, јер је то у најбољем интересу оштећеног, чија егзистенција зависи од тих материјалних средстава.
Текст о старатељству над дететом можете прочитати овде.
