Мера забране приласка жртви

Због насиља у породици сваког месеца у просеку се изрекне 1.572 забране контакта и приближавања жртви и 689 мера удаљења из стана, односно куће. По подацима Аутономног женског центра о примени Закона о спречавању насиља у породици, лане су у просеку 663 особе месечно добијале обе хитне мере. При том, у чак 90 одсто случајева мушкарци су ти којима се изричу обе хитне мере због насиља у породици.

Од почетка примене новог Закона о спречавању насиља у породици (“Сл. гласник РС”, бр. 94/2016), полиција је дневно у просеку изрицала 66 хитних мера забране приласка жртви и напуштања стана. Они који прекрше те забране могу да рачунају и на 60 дана затвора. У почетку је било оних који су кршили те мере, али се временом тај број смањио.

Ако постоји непосредна опасност од насиља у породици, полицајац насилнику може да нареди да напусти стан и да му забрани да контактира са жртвом. Те мере могу трајати 48 сати, а суд их може продужити до 30 дана.

Судови изричу мере забране приласка злостављача жртви на 100, 200 или више метара не само кад су у питању малтретирани жене и деца, већ и синовима и кћерима који премлаћују остареле родитеље, момцима који су тукли своје девојке, браћи и сестрама, комшијама…

Ова мера неке насилнике заиста застраши и они се, бар неко време, не усуђују да прилазе својој породици или девојци. Али има и оних које ни то не може да одврати. Они сачекују бивше жене или девојке, вређају их, пљују, шамарају, а било је и тежег насиља.

Забрана приближавања злостављачу, према нашем закону, може трајати најдуже три године. У то се не рачуна време проведено у притвору или затвору. Ако се установи да је злостављач прекршио изречену меру, по закону се покреће нови кривични поступак и он у том случају може бити осуђен највише до три године затвора.

Мера забране приласка насилника жртви сама по себи није лоша, али није апсолутно продуктивна код свих патолошки љубоморних особа, односно нарциса који је доживљавају као својеврсно социјално понижење па су још бешњи и кивнији и кривца виде искључиво у особи због које су такву меру и добили.

Прва процена на полицајцу

Прву процену даје полицајац који је задужен за поступање у насиљу у породици. Полицајац сам изриче хитну меру на 48 часова, па после реагује тужилаштво, па се после процењује да ли има места да се предложи притвор или не.

Мала корист од забране приласка жртви

Анализом података надлежних институција такође се може видети да се број поднетих предлога за продужење хитне мере из године у годину повећава. У трећој години примене закона тај број за 1.460 предлога већи у односу на другу годину и за чак 3.101 предлог већи у односу на прву годину спровођења закона.

Охрабрује број изречених хитних мера. Наиме, то значи да полиција у највећем броју случајева схвата озбиљност ситуације и удаљава насилника на 48 сати из куће. Проблеми настају касније, када се превиди чињеница да насилник има „историју” насилног понашања, односно криминалну прошлост или нелегално поседује оружје.

Ранија осуђиваност се превиђа

Забрана приласка жртви неће спречити дугогодишње извршиоце насиља у породици да остваре своје намере. Уколико су били кривично осуђивани, патолошки су љубоморни, прете убиством или самоубиством, имају оружје, прогањају своју жртву и плаши их се околина – они истрајавају у томе да убију онога коме су „пресудили”. Закон о спречавању насиља у породици може се применити у оним случајевима када је насиље ређе и слабије, то јест када насилник први пут дигне руку на неког члана породице. Када се има у виду окорели насилник и када је полицији и тужилаштву познато да су чланови породице већ пријављивали насиље, забрана приласка жртви и удаљење насилника из стана једноставно неће спречити насилника. У случајевима понављаног насиља, једноставно би требало одредити задржавање у притвору.

Шта кажу статистике

Резултати истраживања у нашој земљи, говоре да насиље погађа жене свих годишта. Висина личних примања и место становања не играју улогу. Петина жена која је учествовала у овој студији изјавила је да је искусила физичко или сексуално насиље од стране партнера или неког другог мушкарца након своје 15. године. Две од пет испитаних жена навеле су да су доживеле сексуално узнемиравање.

Према резултатима истраживања, полиција се ретко мешала у инциденте физичког насиља. То је разумљиво ако се има на уму да је трећина жена изјавила да је „насиље у породици приватна ствар”. Иако су упознате са радом невладиних организација које помажу жртвама насиља, њима се жене обично не обраћају за помоћ првима.

Уместо закључка

На овом месту ваља истаћи да више од четвртине испитаница је изјавило да лично познаје неку женску особу из породице и круга пријатеља која је била изложена насиљу. Према истом истраживању, након најтежег физичког (и)ли сексуалног насиља, само три одсто жртава контактирало је са женском сигурном кућом, а само један одсто жена се обратило некој организацији за подршку жртвама.

Related Posts

Leave a Reply