Право на слободу једно је од основних људских права, гарантовано чл. 27. Устава Републике Србије и бројним међународним актима, међу којима је свакако најзначајнија Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Државни органи, као носиоци јавне власти који наступају у име и за рачун државе, дужни су да се уздрже од сваког поступања којима се лицима у надлежности Републике Србије ограничава право на физичку слободу. Нико не може бити лишен слободе осим у случајевима предвиђеним законом и у складу са поступком који закон прописује.
Када Вас полиција приведе у станицу, или када се током информативног разговора код њих јави сумња да сте баш Ви извршилац кривичног дела, може да се догоди да одлуче да Вас задрже, ради саслушања или прикупљања доказа, ако процене да за то постоји неки од прописаних разлога. Тако ће моћи да Вас задрже ако постоји опасност да ћете побећи, сакрити доказе, застрашити сведоке, или поновити кривично дело. Поред тога, имаће основа да Вас задрже ако сте већ осуђивани, а сада Вас сумњиче за нарочито тешко кривично дело, односно ако то дело има елементе насиља, или су околности под којима је извршено нарочито тешке.
Независно од тога који од ових разлога је у питању, задржавање не може да траје више од четрдесет осам сати.
Одлука о задржавању
Овде подвлачимо да је полиција дужна да донесе решење о задржавају у року од 2 сата од када је осумњиченом саопштено да ће бити задржан, док је у супротном полиција дужна да осумњиченог одмах пусти на слободу.
У истом року полиција је дужна да осумњиченом уручи решење о задржавању.
Осумњичени може да потпише пријем решења о задржавању ( за разлику од потврде о одузетим предметима КОЈУ НИКАДА НЕ ТРЕБА ПОТПИСИВАТИ ), али приликом потписивања пријема решења о задржавању битно је да обратите пажњу на следеће ствари;
Решења о задржавању су типска решења, и фактички изгледају као формулар.
На самом дну решења о задржавању, дакле испод места за потписе, постоје два квадрата, која се штиклирају у зависности од тога ли је осумњичени уложио жалбу на решење или није.
Уколико је први квадрат штиклиран – то значи да осумњичени НИЈЕ ХТЕО ДА УЛОЖИ ЖАЛБУ НА РЕШЕЊЕ О ЗАДРЖАВАЊУ.
Овде је јако важно запамтити да полиција по правилу уручује осумњиченом решење СА ВЕЋ ШТИКЛИРАНИМ ПРВИМ КВАДРАТОМ, те се осумњичени, потписивањем таквог решења са већ штиклираним првим квадратом – ФАКТИЧКИ ОДРИЧЕ ПРАВА ДА САМ УЛОЖИ ЖАЛБУ НА РЕШЕЊЕ О ЊЕГОВОМ ЗАДРЖАВАЊУ.
Потпуно је разумљиво да осумњичени у таквим приликама буде ван себе, и да не обраћа пажњу на детаље, али тога стања треба бити свестан, и не дати му да вас у потпуности прогута и разоружа.
Према томе, уколико вам полиција донесе на потпис решење са већ штиклираним првим квадратом који потврђује да нисте изјавили жалбу на решење – ТРАЖИТЕ ОД ПОЛИЦИЈЕ ДА ОДШТАМПА НОВО РЕШЕЊЕ БЕЗ ШТИКЛИРАНОГ ПРВОГ КВАДРАТА, И ТРАЖИТЕ ОД ПОЛИЦИЈЕ ДА ВАМ ОМОГУЋИ ДА ЛИЧНО УЛОЖИТЕ ЖАЛБУ.
Битно је знати да полиција у решењу наводи и тачан термин ( сат и минут ) од када се има рачунати трајање задржавања, а то мора бити тачан термин када сте ухапшени, односно када сте се одазвали на позив.
Треба знати да полиција у решењу треба да наведе и тачан термин када сте обавештени да ћете бити задржани.
Наш савет је да се никада не одричете права на жалбу, односно да увек лично уложите жалбу на решење о вашем задржавању.
Жалба на решење о задржавању
О задржавању лица мора се донети решење од стране тужиоца или полиције (по претходном одобрењу тужиоца), које мора садржати законом прописане елементе; односно у њему морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања.
Доношењем решења о задржавању стичу се услови за обавезну одбрану, из ког разлога задржано лице мора имати браниоца, а уколико га не може обезбедити биће му одређен бранилац по службеној дужности.
Задржано лице ужива права предвиђена чл. 69. ст. 1. ЗКП-а.
У року од 6 сати од тренутка када им је решење достављено осумњичени и његов бранилац могу судији за претходни поступак изјавити жалбу против решења о задржавању.
Како се решењем о задржавању одлучује о правима и обавезама задржаног лица на начин да се задржаном лицу ограничава физичка слобода, те како се то решење доноси од стране органа управе, задржано лице има право да решење о задржавању оспорава, при чему о оспоравању тог решења одлуку мора донети суд, како би се обезбедила судска контрола јемства физичке слободе.
Потоње произилази из ст. 3. чл. 27. Устава Републике Србије којим је прописано да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Слично томе, ст. 4. чл. 5. Конвенције предвиђа да: „Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.“
Наведено уставно и конвенцијско право, операционализовано је одредбом из ст. 3. чл. 294. ЗКП-а којим је изричито прописано да: „Против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења. О жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе.“ Но, прописивањем права на подношење жалбе против решења о задржавању не исцрпљују се сва уставом и међународним актима гарантована права задржаног лица. Чл. 36. Устава Републике Србије прописано је опште право на правно средство с тим да то правно средство мора бити делотворно. Захтев делотворности правног средства произилази из чл. 13. Конвенције која прописује да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима.
Посматрано с теоријског аспекта, жалба на решењу о задржавању испуњава све услове делотворности правног лека у смислу да је она опште узев и доступна и довољна.
Општа доступност жалбе на решење о задржавању исцрпљује се у чињеници да је она прописана законом, дакле изричито предвиђена као посебан правни лек. Уз то она се улаже у односу на решење о задржавању које претходно мора бити уручено задржаном лицу и његовом браниоцу. Уручење решења се врши у релативно кратким законским роковима (два сата од тренутка када је лице фактички задржано), а рок за подношење жалбе не може почети да тече пре него што је решење о задржавању уручено. Уз све наведено, делотворна доступност жалбе на решење о задржавању суштински је омогућена и правно неуким лицима, имајући у виду да се задржавањем лица активира одредба о обавезној одбрани.
Сличан закључак може се изнети и у погледу довољности жалбе на решење о задржавању. Подношењем жалбе на решење о задржавању покреће се судски поступак контроле оспореног решења. Задатак судије за претходни поступак поводом уложене жалбе јесте да испита основаност и законитост решења о задржавању и да, уколико решење сматра неоснованим, исто укине и задржано лице пусти на слободу. Имајући у виду кратке рокове за достављање решења о задржавању, улагање жалбе на решење о задржавању и одлучивање о тој жалби; решење судије за претходни поступак којим се усваја жалба јесте довољно да исправи повреду права која је предмет жалбе јер релативно брзо након иницијалног ограничења слободе кретања поново успоставља ту слободу. Другим речима, пуштањем задржаног лица на слободу престаје његова повреда права, док је кратким роковима за одлучивање по жалби минимализован период у ком је лице фактички било лишено слободе.
Практична делотворност жалбе на решење о задржавању
У правној теорији постоји консензус да је правни лек неделотворан онда када је очигледно неефикасан, то јест онда када из судске праксе произилази да је унапред искључена могућност успеха у поступку по правном леку. У својој досадашњој пракси Европски суд за људска права више пута је истакао сличан став, наглашавајући да се неће сматрати делотворним правним леком онај правни лек који није делотворан и у праву и у пракси.
Европски суд за људска права није заузео прецизан став о томе шта се има сматрати неделетворношћу у пракси, у смислу који је проценат успешности неког правног лека у пракси минимално потребан да би се исти сматрао делотворним. Тако нешто, уосталом, не треба ни очекивати од једног међународног суда. То, међутим, не значи да се у пракси Европског суда за људска права не може пронаћи суштински одговор на спорно питање. Такав одговор суд је пружио примењујући правни стандард уместо егзактног процента. У предмету Анањев против Русије суд је истакао да је практично неделотворан онај правни лек поводом ког се у досадашњој судској пракси државе чланице показало да судови рутински одбијају да пруже правну заштиту која се тим правним леком захтева.
У Републици Србији постоји озбиљан проблем систематског карактера, који се огледа у томе да се задржаним лицима практично онемогућава да на ефикасан начин оспоравају основ свог задржавања, а њиховим браниоцима поручује да независно од њихове аргументације и квалитета оспореног решења о задржавању судови нису заинтересовани да ефикасно и правноваљано врше своју улогу контроле која им је поверена законом. Односно, стандардом успостављеним од стране Европског суда за људска права, у Републици Србији постоји очигледна пракса да се од стране судова рутински одбијају жалбе на решења о задржавању, чинећи институт жалбе на решење о задржавању де фацто неделотворним правним леком.
Закључак
Истакнуто кршење права на слободу и безбедност огледа се у томе што судови рутински одбијају практично све жалбе на решења о задржавању. При чему та пракса рутинског одбијања у својој суштини означава да судови, иако су дужни, заправо не врше ефикасну контролу органа који доносе решења о задржавању, лишавајући на тај начин задржана лица делотворног правног лека.
Посебно је забрињавајућа околност да практична неделотворност жалбе на решење о задржавању није ублажена стварном могућношћу лица која су претрпела повреду права на слободу да своја права остваре у поступку који би евентулано покренули у односу на решење судије за претходни поступак којим је одбијена њихова жалба. Потоње из разлога што је захтев за заштиту законитости ограничено доступан и недовољан да пружи накнаду штете (на начин како је то ближе објашњено у делу трећем овог рада), док уставна жалба иако је опште узев доступно и довољно правно средство, у својој досадашњој пракси није дала охрабрујуће резултате, јер Уставни суд осим једне одлуке (која се иначе тиче притвора) не може у свом раду показати ни један други пример у ком је након констатације повреде права на слободу и безбедност доиста и пружио адекватно обештећење.
Текст о томе шта да радите уколико добијете позив да се јавите у полицију можете прочитати овде.
