Istorijska je činjenica da su neki ljudi privilegovani, a drugi nisu. Privilegovani status se može zaslužiti, naslediti ili zauzeti silom; u svakom slučaju, on donosi moć, a vrlo često i zavist. Čovek, budući da je grešnik, zamera privilegijama drugih, koliko god one bile zaslužene. Ova ogorčenost je često dovodila do revolucija; revolucije, sa svoje strane nisu poboljšale situaciju. Naprotiv, obično su je pogoršale i to znatno.
Ova činjenica privilegija stvarala je čoveku velike probleme od antike do danas. Stari Grci su negodovali nad aristokratijama svojih gradova-država i zamenili ih režimima koji su bili samo gori. Rimski plebejci su se generacijama bunili protiv starog poretka; ono što je pratilo često zlu, staru, aristokratsku republiku bila je imperija i totalitarna tiranija.
Vrlo često, ljudi na vlasti formiraju grupe koja će postati meta narodnog gneva: Vlada stvara i reguliše na primer, policijsku službu da vrši svoju dužnost, a policijski službenici su često predmet netrpeljivosti. Srednjovekovni carevi (i kraljevi i pape) u Zapadnoj Evropi koristili su neke Jevreje kao svoje agente, a svi Jevreji su platili kaznu. Obično nije bio toliko prisutan antisemitizam, koliko gnev protiv establišmenta. Vizantija nikada nije koristila Jevreje, a Jevreji tamo nikada nisu imali problema; upravo su Goti, sluge careva, bili omraženi i ogorčeni.
Zavist obično traži blisku metu. U staroj Rusiji nije se toliko zameralo caru i Moskvi koliko lokalnim kulacima, bogatim uspešnim seljacima. Pošto su mržnja i zavist lična osećanja, njihove mete postaju lične i bliske: stoga to postaju osobe u blizini koje predstavljaju sve privilegije i moć koja im se zamera.
Ako siromaštvo i status nezaposlenosti izazivaju široko rasprostranjeno sažaljenje i osećanje krivice među imućnim slojevima, oni će se koristiti kao oruđe privilegija i moći. Bogatstvo tada postaje hendikep.
Ovo predstavlja moralnu inverziju. Naporno raditi, napredovati i s pravom steći privilegije, normalno se smatra i društveno neophodnim i moralno zdravim ako se radi pošteno.
Porast zavisti je destruktivan po društveni poredak jer se suprotstavlja svim legitimnim, kao i nelegitimnim, privilegijama i moći. Osigurava pobedu zavidnika nad vrednim i radnim ljudima u društvu. To dovodi do konfliktnog društva u kome mržnja zamenjuje susedstvo. To je takođe plodan uzrok antihrišćanstva jer biblijska vera naglašava neophodnost vrline za privilegije i moć u pobožnom društvu. Ratovanje društva protiv božanskih privilegija i moći je i antibiblijsko i samoubilačko.
Naš Gospod jasno pokazuje da bezbožna ljubav gospodari ljudima (Mt. 20:25–27), a bezbožno bogatstvo i gordost čuvaju ljude od Božjeg Kraljevstva (Matej 19:24). S druge strane, takođe nam je rečeno: „Blagoslov Gospodnji, obogaćuje, i ne pridodaje mu tugu“ (Priče 10:22). Hrišćanski cilj nije da ustoliči zavist ukidanjem svih privilegija i moći (cilj marksizma i anarhizmma), već da ukine zavist i uspostavi pravdu, mir i milost pod Bogom.
U Poslovicama 14:30 nam je rečeno: „Život je telu srce zdravo, a zavist je trulež u kostima.“ Ovo važi i za pojedince i za društva. Narodi koji su puni zavisti su truli do srži. U Poslovicama 27:4 se kaže: „Jarost je nemilostiva, i gnev je plah; ali ko će odoleti zavisti?“ Bog obećava sud narodima prema njihovoj zavisti (Jezek. 35:11), jer je zavist ta koja izaziva Njegov gnev i Njegovu osvetu protiv naroda.
Zavist rađa mržnju i deli naciju; uništava brakove i porodice; cepa crkve i organizacije. Osnova za egzistiranje zavisti je ova premisa: „Neka niko ne bude bolji od mene.“ Ali zavist je sada osnovna za život država; to je stalna sila i motivacija u politici i obrazovanju. Crkve ćute o tome (i drugima o smrtnim gresima). Uklonite privlačnost zavisti i većini političara ne bi preostala platforma, a mnogi muškarci i žene izgubili bi svoju motivacionu snagu.
Mi, koji smo hrišćani pozvani smo da napustimo zavist i krađu. Kao što sveti Pavle kaže: „Ko je krao neka više ne krade; nego neka se radije trudi, radeći svojim rukama ono što je dobro, da bi mogao dati onome koji je u potrebi“ (Ef. 4:28). Poštenje i rad postaju pokretačke snage za bogoljublje. Bogoljublje je izvor mudrosti. A na mudrosti počiva pravedan zakon, a na pravednom zakonu počiva zajednica dostojanstvenih ljudi.