Prekoračenje ovlašćenja i pravna sredstva u tom slučaju
U slučaju da policajac prema Vama neosnovano primeni silu, u slučaju da Vas vređa ili Vam preti, odbije da Vam pokaže značku ili se ne odazove na tvoj poziv — imate pravo da povodom toga MUP-u podnesete pritužbu. Bilo da odlučite da podnesete pritužbu ili ne, zadržavate pravo da pokrenete krivični ili prekršajni postupak protiv tog policajca, ili da protiv Ministarstva podnesete tužbu za naknadu štete. Pored toga, možete da se obratite i nezavisnim institucijama – Zaštitniku građana, Poverenici za zaštitu ravnopravnosti i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Hajdemo redom.
Pritužbe na rad policije
Pritužbu, zajedno sa svim dokazima, podnosite bilo kojoj organizacionoj jedinici MUP-a u roku od trideset dana od kada se desio događaj na koji se žalite. Možete da je predate u bilo kojoj policijskoj stanici ili upravi, ili možete da je adresirate samom Ministarstvu, i oni su dužni da je proslede jedinici gde je zaposlen službenik na koga se pritužujete.
Ukoliko Vaša pritužba bude usvojena, nadređeni policajca o kome se radi je dužan da prema njemu “preduzme određene mere”, o kojima će Vas obavestiti. Iako sam postupak pritužbe ne može da rezultuje krivičnom sankcijom za službenika ili naknadom štete za Vas, odluka MUP-a u kojoj se ustanovljava njegova odgovornost za kršenje Vaših prava može da Vam posluži kao dokaz u krivičnom ili parničnom postupku.
Da bi pritužba bila osnovana, nije neophodno da je učinjeno ikakvo krivično delo ili prekršaj — dovoljno je da su na bilo koji način povređena Vaša prava ili dostojanstvo.
Pokretanje krivičnog ili prekršajnog postupka
U slučaju da prekoračenje ovlašćenja predstavlja krivično delo ili prekršaj — na primer primanje mita, zlostavljanje i mučenje, zloupotreba službenog položaja — protiv službenika pored pritužbe možete da pokrenete i krivični ili prekršajni postupak.
Krivična prijava se podnosi javnom tužiocu. Kada su u pitanju krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi, rok za podnošenje prijave je tri meseca. Kod krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, rokovi se mere u godinama. Prijavu možete da podnesete pismeno, elektronskom poštom, ili usmeno na zapisnik.
Prekršajni postupak se započinje podnošenjem zahteva za pokretanje postupka Prekršajnom sudu. Pravo da podnese ovaj zahtev ima svako ko je direktno oštećen prekršajem.
Ako u postupku bude doneta osuđujuća presuda, možete da očekujete da okrivljenom bude izrečena novčana kazna ili kazna zatvora. Pored toga, i u prekršajnom i krivičnom postupku imate pravo da istaknete zahtev za naknadu štete.
Tužba za naknadu štete
U situacijama kada Vam je policijski službenik svojim ponašanjem naneo štetu, možete da je nadoknadite preko suda, u parničnom postupku. Ta šteta može da bude materijalna, kao na primer troškovi lečenja i izgubljena zarada — recimo, ako zbog povreda koje Vam je naneo neko vreme ne možete da radite, ili nematerijalna — pretrpljeni fizički ili duševni bol, ili strah. Imajte u vidu da ćete svaku štetu morati da dokažete kako bi Vam bila dosuđena nadoknada.
Parnični postupak započinjete podnošenjem tužbe sudu. Za razliku od krivične prijave, za formu tužbe postoje strogi zahtevi, tako da je najbolje da Vam je sastavi advokat, ako ste u mogućnosti.
Zaštitnik građana, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
Da bi građanin stekao pravo da se obrati Zaštitniku, obično se traži da je prethodno istrošio sva regularna pravna sredstva, ali se u slučajevima policijskog maltretiranja i torture nad osobama lišenim slobode uglavnom prave izuzeci. Rok za podnošenje pritužbe je godinu dana od kada su Vam povređena prava.
Zaštitniku građana se obraćate pritužbom, koju možete da podnesete pismeno, elektronskom poštom ili usmeno, u njegovoj kancelariji.
Ako smatrate da je ponašanje policajca prema Vama bilo motivisano nekim Vašim ličnim svojstvom, kao što su na primer pol, nacionalna pripadnost ili seksualna orijentacija, možete da podnesete pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Isto kao Zaštitnik građana, ni Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ne može da kazni policajca koji Vas je maltretirao, niti da ga obaveže da Vam nadoknadi štetu koju Vam je naneo. Može samo da izda preporuku i da javno osudi postupanje policije. Pritužbu Poverenici možete da podnesete pismeno, usmeno na zapisnik, ili elektronskom poštom.
U slučaju da policija, ili bilo koji drugi državni organ, poseduje neke informacije koje su Vam potrebne za ostvarivanje prava u nekom drugom postupku, a ne želi da Vam ih da, možete da ih tražite putem Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Ako Vam organ ne odgovori u roku, ili Vas odbije, žalite se Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Pored toga, ako saznate da su Vaši lični podaci nezakonito objavljeni ili na drugi način zloupotrebljen, možete da podnesete pritužibu Povereniku.
Policijska brutalnost
Policijska brutalnost ili policijsko nasilje je pojam za opisivanje neopravdanog ili namernog uznemiravanja, verbalnog napada, fizičke/duševne povrede, imovinske štete ili smrti pretrpene usled interakcije sa policijom. Policijska brutalnost je oblik zloupotrebe policije koji uključuje neprimereno nasilje od strane pripadnika policije. Ona je ekstremni oblik policijskog nasilja koji uključuje fizičku povredu ili smrt osobe ili životinje. Postoji u mnogim zemljama i teritorijama, čak i u onima koje ga gone. Iako je nezakonito, može se obavljati u skladu sa zakonom.
Izraz „policijska brutalnost“ su američke novine koristile već 1872. godine, kada je Čikago tribjun izveštavao o premlaćivanju civila prilikom hapšenja.
Poreklo moderne policije zasnovane na autoritetu nacionalne države obično se prati u dešavanjima u Francuskoj iz 17. i 18. veka, pri čemu su moderne policijske službe osnovane u većini nacija do 19. i početkom 20. veka. Slučajevi policijske brutalnosti su, izgleda, česta tada. Rani masovni incidenti brutalnosti dogodili su se tokom štrajkova rada, poput Velikog železničkog štrajka iz 1877. godine, Pullmanovog štrajka iz 1894, masakra iz 1914. godine.
Delovi stanovništva mogu policiju smatrati opresijom. Pored toga, postoji percepcija da žrtve policijske brutalnosti često pripadaju relativno nemoćnim grupama, kao što su manjine, invalidi, mladi i siromašni.
Prema podacima koje je objavio Biro za statistiku pravde (2011), između 2003. i 2009. godine, najmanje 4.813 ljudi je umrlo tokom hapšenja od strane lokalne policije. Od smrti koja je klasifikovana kao ubistva iz zakona zabeleženo je 2.876 smrtnih slučajeva, od kojih su 1.643 ili 57,1% umrlih ljudi bili „ljudi u boji“.
Dakle, možemo reći da je policijska brutalnost prekomerna upotreba sile ili upotreba sile koja nije opravdana ili razumna u određenim okolnostima.
Zakon o policiji obavezuje policijske službenike da upotreba sile bude postupna i srazmerna, odnosno od najlakšeg prema težem sredstvu prinude i, u svakom slučaju, uz minimum neophodne sile i onda kada je to neophodno. Dalje, prilikom upotrebe sredstava prinude neophodno je da policajci najpre štite ljudski život i prouzrokuju što manje povreda.
„Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine“, piše u članu 137. Krivičnog zakonika.
Ukoliko delo počini službeno lice, kazniće se kaznom zatvora u trajanju od tri meseca do deset godina.
Više o primeni sile od strane policije možete pročitati ovde.