Pravo na poverljiv razgovor sa braniocem neprikosnoveno je pravo okrviljenog koje je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava. Organi državne vlasti su dužni da se uzdrže od preduzimanja radnji kojima se ovo pravo okrivljenog povređuje i to, pre svega, u situaciji kada je okrivljeni lišen slobode.
Članom 41. važećeg Ustava, jemči se tajnost pisama i drugih sredstava opštenja na sledeći način:
„Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.
Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.“
Članom 69. stav 1. tačka 2. važećeg ZKP, u okviru prava uhapšenog, između ostalog predviđa se da:
„Pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem.“
Da li će u prvom, poverljivom razgovoru osumnjičeni priznati advokatu ono za šta se tereti, da li će naći opravdanje ili će učestvovanje u krivičnom delu u potpunosti negirati, pravila nema. Od toga šta će osumnjičeni tada reći, zavisiće strategija čitave odbrane. Zato je vrlo važno da se ona dobro pripremi.
Da li će u prvom, poverljivom razgovoru osumnjičeni priznati advokatu ono za šta se tereti, da li će naći opravdanje ili će učestvovanje u krivičnom delu u potpunosti negirati – pravila nema.
Od toga šta će osumnjičeni reći svom advokatu na prvom, poverljivom razgovoru zavisiće strategija čitave odbrane. Ako se odbrana na samom početku dobro postavi, dobro se sprovede, onda ona i ima nekog smisla.
Nema advokata koji se bavi krivičnim pravom kome se nije dogodilo da, uprkos onome što su se dogovorili tokom prvog poverljivog razgovora, osumnjičeni nije promenio odbranu.
Zadatak branioca je da pre iznošenja odbrane prepozna tu opasnost i upozori okrivljeno da ne treba da nagađa i pretpostavlja. Branilac treba da sasluša okrivljeno prilikom poverljivog razgovora i da na osnovu činjenica brzo reaguje pravim savetima. Takođe, uloga branioca je da prilikom prvog poverljivog razgovora, prema dogovoru sa okrivljenima i prema činjenicama koje on prezentuje postavi teoriju i strategiju odbrane. To je možda i najvažniji zadatak branioca. Okrivljeni koji se ne pridržava dogovora sa braniocem, najčešće to čini na svoju štetu, ali i to je njegovo pravo.
Poverljivi razgovor između branioca i okrivljenog može da traje koliko oni procene da je neophodno, odnosno nema zakonskim ograničenja u pogledu njegovog trajanja.
Vreme trajanja prvog poverljivog razgovora između osumnjičenog i njegovog branioca nije zakonom vremenski ograničen, ali u praksi retko kada traje duže od 15 minuta.
Vreme koje je dato da obavimo poverljiv razgovor najčešće nije dovoljno za detaljno pripremanje odbrane. Ovde je posebno važno da taj razgovor branilac i okrivljeni vode neposredno nakon što su pročitali krivičnu prijavu i neposredno pre prvog saslušanja okrivljenog. Upravo odbrana koju će okrivljeni izneti daje budući smer celom predmetu, odnosno postavlja temelje odbrane. Vreme koje nam je u praksi na raspolaganju je najčešće nedovoljno, a od veštine branioca i sposobnosti okrivljenog prilikom saslušanja često zavisi da li će izneta odbrana biti štetna za dalju odbranu.
Pristup advokatu kao način sprečavanja zlostavljanja prema tumčenju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja
Mogućnost da lica koja policija liši slobode imaju pristup advokatu predstavlja osnovni mehanizam zaštite od zlostavljanja. Postojanje te mogućnosti imaće za posledicu da one koji bi hteli da zlostavljaju lica lišena slobode odvrati od takve namere. Advokat je takođe u dobrom položaju da preduzme odgovarajuće korake ukoliko do zlostavljanja dođe.
Da bi pravo na pristup advokatu u potpunosti bilo delotvorno, ono treba da bude zajemčeno od samog početka lišavanja slobode. Period neposredno nakon lišavanja slobode vreme kada je rizik od zastrašivanja i fizičkog zlostavljanja najveći. Nadalje, pravo na pristup advokatu trebalo bi da se primenjuje od trenutka lišenja slobode, bez obzira na tačan pravni status dotične osobe; tačnije, ostvarivanje tog prava ne bi trebalo da zavisi od toga da li se lice formalno proglašava „osumnjičenim“. Na primer, u mnogim pravnim sistemima u Evropi, osobe mogu biti obavezane da dođu i provedu određeni vremenski period u policijskim prostorijama u svojstvu „svedoka“ ili radi „informativnog razgovora“; takva lica mogu biti izložena ozbiljnom riziku od zlostavljanja.
Pravo na pristup advokatu treba da ostvaruje svako lice lišeno slobode bez obzira na to koliko je „minorno“ delo za koje je osumnjičeno. U mnogim zemljama lica se mogu lišiti slobode na nekoliko nedelja zbog tzv. „upravnih“ prekršaja.
Tu se često nailazi na praksu da lica koja su zapravo osumnjičena za krivično delo budu formalno lišena slobode u vezi sa „upravnim“ prekršajem kako bi se izbegla primena mehanizama zaštite kod lica osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela. Isključivanje određenih krivičnih dela iz područja primene prava na pristup advokatu neminovno nosi sa sobom rizik od stvaranja takvih rupa u zakonu.
Slično tome, pravo na pristup advokatu trebalo bi da se primenjuje bez obzira na stepen „ozbiljnosti“ prekršaja za koji se lice sumnjiči. Štaviše, lica osumnjičena za posebno ozbiljna krivična dela mogu biti među onima kojima preti najveći rizik od zlostavljanja i stoga imaju najveću potrebu za pristupom advokatu.
Pravo na pristup advokatu tokom policijskog zadržavanja mora da podrazumeva i pravo na poverljiv razgovor sa advokatom. Od jasne je suštinske važnosti da advokat bude u neposrednom, fizičkom prisustvu lica lišenog slobode, s obzirom na to da se to smatra mehanizmom zaštite od zlostavljanja (za razliku od sredstva obezbeđivanja pravednog suđenja). To je jedini način da se izvrši tačna procena fizičkog i psihičkog stanja dotične osobe. Isto tako, ako razgovor sa advokatom nije poverljiv, pritvoreno lice se možda neće osećati slobodno da otkrije kako se s njim postupa.
Pravo na pristup advokatu takođe bi trebalo da podrazumeva i pravo na prisustvo advokata tokom bilo kakvog ispitivanja od strane policije, a advokat treba da bude u mogućnosti da interveniše tokom ispitivanja. Naravno, to ne bi trebalo da spreči policiju da odmah počne sa ispitivanjem lica lišenog slobode koje je iskoristilo svoje pravo na pristup advokatu, čak i pre nego što advokat stigne, ako je to opravdano izuzetnom hitnošću samog slučaja. To takođe ne bi trebalo da isključi zamenu advokata koji ometa pravilno vođenje ispitivanja. Bez obzira na to, u takvim situacijama policija bi kasnije trebalo da bude odgovorna za svoje postupke.