U članu 19 Krivičnog zakonika Srbije definisano je šta predstavlja nužnu odbranu.
Naše materijalno krivično pravo je još uvek tipično kontinentalno-evropsko krivično pravo, a inače, naš Krivični zakonik, pa i kada je reč o delima protiv imovine, spada u sam evropski vrh po težini, odnosno visini propisanih kazni, što onda kada je reč o problematici nužne odbrane, pomalo „devalvira“ zakonsku mogućnost (ne)ograničenog ublažavanja kazne u slučajevima prekoračenja nužne odbrane.
Nužna odbrana znači odbranu koja je istovremena sa napadom, kada napad neposredno postoji ili je već otpočeo. Svako ima pravo da brani sebe ili drugog, ali ako je napad prestao, onda ne postoji pravo na ovakav vid odbrane. U praksi to znači da ako je napadač ušao u kuću i pokazuje nameru da ubije bilo kog ukućana, zakonom nije sporno da on bude ubijen. Ali ako krene da beži, a vlasnik kuće ipak potegne oružje, to se neće smatrati nužnom odbranom.
Lice koje se nađe u situaciji da je protivpravno napadnuto je već u strahu, uznemireno i zabrinuto, te nije u mogućnosti da podrobno proceni koja bi to bila srazmerna sila dovoljna da se odbije napadač. Pritom, napadnuto lice najčešće zna koje su namere napadača i do koje mere je spreman da istraje u svojoj nameri, da li ima oružje i da li je spreman da ga upotrebi. Lice brani svoja najviša dobra, a to su život, telo, imovina. Ipak sudska praksa je rigidna i restriktivna, te se često govori o prekoračenju nužne odbrane, u smislu da je neko mogao manjim intenzitetom sile da odbije napad.
Možda je naša praksa još uvek nedovoljno sklona nešto širem tumačenju u pogledu ispunjenosti uslova koji se odnose na nužnu odbranu, tj. prilikom ocenjivanju u konkretnim slučajevima – kada postoji, a kada ne postoji takva vrsta „pravno-odobravajuće“ odbrane u odnosu na konkretan protivpravan napad.
Praksa krivičnih sudova u Srbiji je uglavnom sklona prilično restriktivnom pristupu u vrednovanju načina i intenziteta odbrane koji je čine neophodnom, odnosno adekvatnom, u potrebnoj meri da bi se smatralo da je čovek postupao u nužnoj odbrani, te da delo koje je učinio braneći se ne predstavlja krivično delo, jer nije protivpravno delo.
Kada se ovakav predmet nađe u rukama tužilaca, oni posmatraju celinu događaja – da li je napad bio protivpravan, a odbrana neophodna i istovremena. Prekoračenje dokazuju kada odbrana bude jača od napada.
Ovde je važno istaći da Krivični zakonik poznaje jednu situaciju kada do prekoračenja nužne odbrane dođe usled toga što je onaj ko je napadnut bio razdražen i u stanju prepasti. U tom slučaju sud može da oslobodi kazne napadnutog bez obzira što se radi o prekoračenju nužne odbrane.
Zakonska rešenja kod nas odgovaraju standardima u Evropi. Sveto pravo svojine karakteristično je za Ameriku, pa građani te zemlje na različite načine mogu da se odbrane, bez straha da će zbog toga odgovarati.
Tekst o nužnoj odbrani i prekoračenju nužne odbrane možete pročitati ovde.