Nužna odbrana i prekoračenje nužne odbrane

Šta je nužna odbrana?

Nužna odbrana je osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela, tj. delo učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo. Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra nekog drugog lica (u ovom slučaju govorimo o nužnoj pomoći), odbije istovremeni protivpravni napad. Kako se često kaže ovde dolazi do sukoba prava sa nepravom. Opšte je prihvaćeno da nužna odbrana ima dva elementa: napad i odbranu, za koje se i vezuju uslovi za primenu ovog instituta.

Da bi postojala nužna odbrana, potrebno je da se zadovolje određeni uslovi i to na strani napada i na strani odbrane.

Uslovi napada

Uslovi napada su sledeći:

  1. da je napad posledica ponašanja čoveka, koje se sastoji u činjenju, a sasvim izuzetno i u nečinjenju;
  2. da je uperen protiv nekog pravom zaštićenog dobra (ne postoji ograničenje u pogledu vrste i značaja dobra);
  3. da je napad protivpravan, tj. protivan pravnim normama, i to procenjujući objektivno, a ne iz aspekta napadača (on možda ne zna da je ono što on vrši protivpravno delo) – ovo znači da nije dozvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu ili krajnju nuždu;
  4. da je napad istovremen – istovremenost postoji sve dok napad traje, a to znači sve dok on ne prestane, pa čak i kada napad neposredno predstoji. Istovremenošću se smatra i situacija kada je postavljen neki odbrambeni mehanizam koji se aktivira onda kada napad otpočne (npr. električna struja u ogradi). Ukoliko lice koje se brani prekorači istovremenost (npr. odbrani se od napadača, pa počne sad on njega da maltretira), postojaće tzv. ekstenzivni eksces, odn. primena ovog instituta biće onemogućena (lice koje se branilo može odgovarati za krivično delo);
  5. da je napad stvaran, što će reći da postoji i da je ozbiljan. Ukoliko napad postoji samo u mislima lica koje se brani, reč je o tzv. putativnoj nužnoj odbrani koja ne isključuje protivpravnost, već se primenjuju pravila instituta stvarne zablude.

Uslovi odbrane

Uslovi odbrane su da je:

  1. kroz radnju odbrane ostvareno biće nekog krivičnog dela (ako kroz odbranu nije učinjeno krivično delo, onda je besmisleno primenjivati ovaj institut i isključivati nešto što ne postoji);
  2. upravljena prema nekom napadačevom dobru (ako je upravljeno prema dobru trećeg lica, onda bi moglo biti reči samo o krajnjoj nuždi);
  3. da je neophodno potrebna za odbijanje napada – neophodno je potrebna ona odbrana kojom bi se, u konkretnom slučaju, efikasno mogao odbiti napad uz najmanju povredu napadačevog dobra.

Prekoračenje nužne odbrane

Prekoračenje granica nužne odbrane kada su ostvareni svi uslovi napada i odbrane, sem onog koji zahteva da je odbrana bila neophodno potrebna. To je tzv. intenzivni eksces, kada lice koje se na taj način brani čini krivično delo. Dakle, u slučaju intenzivnog ekscesa nužna odbrana nije osnov isključenja protivpravnosti, već samo fakultativni osnov za ublažavanje kazne. Izuzetno, ukoliko je prekoračenje nastalo usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može postojati osnov za oslobođenje od kazne.

Ako napadnuto lice pređe granice odbrane, koja je neophodna da se napad odbije, postoji prekoračenje nužne odbrane. Prekoračenje nužne odbrane postoji dakle, ako napadnuto lice svojom odbranom nanese mnogo veću povredu od one koja je bila neophodna za odbijanje napada. Ona postoji znači, ako napadaču nanese nesrazmerno veću povredu od one koja je njemu pretila, ako produži sa odbranom i posle prestanka, odnosno odbijanja napada i nanese povredu koja je nepotrebna.

U slučaju prekoračenja nužne odbrane postoji krivično delo za koje, po pravilu, izvršilac odgovara kao i za svako drugo krivično delo. Potrebno je da kod njega postoje uslovi za krivičnu odgovornost. Iako se za delo učinjeno u prekoračenju nužne odbrane odgovara po opštim propisima KZ, predviđena je mogućnost da izvršilac takvog dela bude blaže kažnjen pa i oslobođen od kazne.

Blaže kažnjavanje za delo učinjeno u prekoračenju nužne odbrane, opravdava se činjenicom da napadnuto lice najčešće nije u mogućnosti da oceni granicu dokle je odbrana neophodna, a odakle prestaje da to bude zbog psihičkog stanja u kojem se nalazi za vreme napada. Do blažeg kažnjavanja redovno dolazi kada je zbog stanja uzbuđenja ili straha, intenzitet odbrane bio veći od intenziteta napada, pa je usled toga došlo do primetno veće povrede od one koja je pretila ili kada se usled navedenog stanja nije uočio momenat prestanka napada, pa je odbrana nešto duže trajala prouzrokujući time i težu povredu u odnosu na onu koja je bila nužna.

Mogućnost da izvršilac bude oslobođen od kazne, postoji u slučaju kada je do prekoračenja granice nužne odbrane došlo usled jake razdraženosti ili prepasti. Obično ova afektivna stanja deluju i na obim uračunljivosti, ali zakonodavac ne vezuje u ovom slučaju ni blaže kažnjavanje ni oslobađanje od kazne za neuračunljivost ili smanjenju uračunljivost, već za postojanje stanja razdražljivosti ili prepasti, bez obzira na intenzitet njihovog dejstva na uračunljivost koje nesumnjivo postoji. Pri postojanju ovih afektivnih stanja, sud može neograničeno ublažiti kaznu ili osloboditi učinioca od kazne, što će zavisiti od konkretne situacije i nalaza suda o efektu dejstva navedenih stanja na sposobnost učinioca da odmeri odbranu.

Related Posts

Leave a Reply