U članu 144. Krivičnog zakona Srbije se navodi:
„Neovlašćeno fotografisanje
(1) Ko neovlašćeno načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine.“
Ovde se može videti da se nikako ne pominje, niti podrazumeva fotografisanje javnih objekata i površina, te da se navodi i misli samo na zadiranje u privatnost fizičkog lica, ali ne i neko javno vršenje poslova tog lica već samo njegov lični i privatni život.
Pored ovoga, može se reći da se ovim pitanjem manjim delom dotiče i Uredba Vlade Republike Srbije o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2010) i ona prvenstveno reguliše poslove bezbednosne zaštite, kao i koje su to službe i institucije odgovorne za njihovo sporvođenje.
Sa tim u vezi može se reći, na primer, da konkretna služba može svojom procenom, po ovoj Uredbi, da naloži da se primeni neka mera ili radnja u cilju preventivne zaštite nekog štićenog objekta, a što dalje konkretna nadležna služba ili u ovakvom našem slučaju (u vezi sa fotografisanjem) nadležna javna komunalna služba za postavljanje znakova, postavi oznaku „zabranjeno fotografisanje“ odnosno „snimanje“. Tek tada službenik obezbeđenja ima pravo da upozori na ovu zabranu i dalje postupa po elaboratu tj. planu obezbeđenja i svojim ovlašćenjima.
Drugo pitanje ove izuzetno važne tematike jeste koja je to predviđena sankcija, jer zaprećenu sankciju za to konkretno činjenje nismo našli, te ostaje nedorečeno – kako sankcionisati takvo „delo“. Ovim se nameće zaključak da to nije nikakav prekršaj niti krivično delo, već samo opravdan osnov za operativnu obradu lica koje je takav snimak tj. fotografiju napravilo i dovoljan osnov za dalje preduzimanje određenih mera i radnji.
Naime, dešava se vrlo često, da ne kažemo da je to redovna praksa i shvatanje policijskih rukovodioca tj. oficira za bezbedosti i zakonitost, da je sasvim dovoljno da se naredi da nešto ne sme da se snima ili fotografiše, kao što su razni objekti Vlade, državnih organa, ambasade, konzulati itd i da se tako onda mora i postupiti. Ali da li će onaj koji radi na obezbeđenju tih objekata zapasti u problem ako nekome „zabrani“ ili ne dozvoli slikanje ii snimanje tih javnih objekata, u odsustvu bilo kakvog obeležja ili znaka da je to delo zabranjeno ?
Šta je potrebno da se ispuni kako bi ta zabrana mogla da bude validna tj. pravno osnovana?
Postoji jedna osnovna karateristika koja sumira i objašnjava sve. Objekte od strateške važnosti i za koje se donese odluka na osnovu gore navedene Uredbe Vlade RS, a koji imaju istaknut znak zabrane fotografisanja su najjasnije znakovno upozorenje na postojanje te zabrane. Sve drugo nije valjano i može da se kaže da te zabrane nema.
Praksa je kako rekosmo, da se policijskim službenicima i drugim radnicima obezbeđenja često izriče naredba i stavlja u obavezu da SPREČE „NEOVLAŠĆENO“ SNMANJE I FOTOGRAFISANJE. Takođe, se sa druge strane dešava vrlo često da isti ti policijski službenici i radnici obezbeđenja zapadnu u problem sa građanima, pa i konflikt, kako bi opravdali to svoje postupanje.
Kakva bi bila posledica policijskih službenika ili radnika obezbeđenja ako bi morao čak i da primeni neku, datu mu zakonom radnju/ovlašćenje, npr. silu tj. neko sredstvo prinude kako bi „sprečio“ neko lice u postupku snimanja ili fotografisanja? Ko bi odgovarao i kako, ukoliko bi se neki građanin ili drugo lice žalilo (sudu) na takvo postupanje tog policijskog službenika ili radnika obezbeđenja? Isti bi, verovatno, bio apsolutno kriv i sigurno najstrože kažnjen, jer je u KZS to čak teže kvalifikovano.
Ovo su pitanja koja nalažu da se po njihovom odgovaranju ova postupanja uvedu u red u praksi i isprave kako ne bi došlo do navedenih problema i sporova.
Iz ovoga svega jasno vidimo da ova zabrana ne može tek tako da se donese niti naloži za objekte koji se nalaze oko nas, na otvorenom prostoru i javnom mestu, posebno u gradu gde je inače veća cirkualcija ljudi (što motornim vozilima, što pešaka), a da pritom nije to tačno regulisano Zakonom ili nekom aktulnom Uredbom Vlade niti označeno adekvatnim znakom upozorenja, kojima takođe mora da prethodi dobijanje adekvatne dozvole da se takav znak postavi i poštovanje procedure.
To mogu biti objekti od posebnog bezbednosnog-infrastrukturnog i strateškog značaja, pa može neko da izaziva summnju da bi svojim postupkom (snimanjem ili/i fotografisanjem), mogao ili imao nameru da nanese neku štetu ili ometanje funkcionisanja tog štićenog objekta (objekta ili lica) za koje ima opravdana odluka da se posebno štiti. Tom prilikom se lice ili lica koja snimaju ili fotografišu, mogu proveriti, ali uz poštovanje važećih zakonskih okvira, pa i iskustva u proceni moguće pretnje, i tek onda preduzeti dalja ovlašćenja i radnje. Ali nikako se ne može bez navedenog pravnog osnova ZABRANITI ili SPREČITI da neko snima ili fotografiše neki JAVNI OBJEKAT ili PROSTOR NA JAVNOM MESTU.
Namera nekoga ko planira da slika/snima ili neposredno već uslika/usnimi može se ispitati tj. proceniti na licu mesta i onda po tome odlučiti za dalja zakonita postupanja i radnje, ali sama zabrana po svojoj ili nečijoj samostalnoj proceni i odluci bi bila nezakonita i mogla bi da nosi svoje posledice. Zato smatramo da bi nadležni organi trebali da ovo pitanje jasno objasne duž lanca komandovanja, sve do neposrednih izvršilaca, a rukovodioci svoje zadatke, koji sadrže takve naredbe (zabrane) zakonski prilagode i svoje neposredne izvršioce na terenu informišu o zakonitom postupanju po ovom pitanju.