Nedavanje izdržavanja kao krivično delo propisano je u odredbama člana 195. Krivičnog zakonika Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016), u grupi krivičnih dela protiv braka i porodice.
U navedenim odredbama KZ, ovo krivično delo definisano je na sledeći način:
(1) Ko ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom odnosno poravnanjem utvrđeno,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.
(2) Neće se kazniti učinilac dela iz stava 1. ovog člana, ako iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje.
(3) Ako su usled dela iz stava 1. ovog člana nastupile teške posledice za izdržavano lice,
učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.
(4) Ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje.
Elementi i karakteristike krivičnog dela
Učinilac ovog krivičnog dela jeste ono lice koje ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužno da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom, odnosno poravnanjem utvrđeno.
Izdržavanje predstavlja pravni odnos između dve strane u kome jedna strana – poverilac izdržavanja ima pravo da zahteva od druge strane – dužnika izdržavanja određeno davanje, koje se sastoji u obezbeđenju sredstava za zadovoljenje egzistencijalnih potreba. Porodični zakon iz 2006. godine razlikuje izdržavanje između supružnika, izdržavanje između vanbračnih partnera, majke deteta, izdržavanje između roditelja i deteta, između srodnika.
Dakle, ovo krivično delo čini dužnik izdržavanja, s tim sto njegova obaveza mora biti utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem. Najčešće u praksi ovo krivično delo čini onaj roditelj koji je presudom o razvodu braka obavezan da daje izdržavanje za svoju maloletnu decu ili punoletnu decu koja se nalaze na redovnom školovanju, a najkasnije dok dete ne navrši 26. godinu života, a on svoju obavezu uopšte ne ispunjava ili je ispunjava, ali samo delimično i sa priličnim zakašnjenjem.
Kao oblik krivice, potreban je umišljaj, tj. svest i volja učinioca da ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, kao i svest o zabranjenosti dela.
Kada ima više poverilaca izdržavanja, ima onoliko krivičnih dela koliko ima tih poverilaca izdržavanja. Odnosno, ako je roditelj dužan po izvršnoj presudi ili poravnjanju da izdržava dva deteta, a uopšte ne daje izdržavanje, postojaće dva krivična dela nedavanja izdržavanja.
Pitanje zastarelosti izvršenja ovog dela ima svoje specifičnosti, iz razloga što krivično delo nedavanje izdržavanja spada u grupu trajnih krivičnih dela, koja se vrše u kontinuitetu, odnosno u dužem vremenskom periodu, jer se njegovim izvršenjem stvara protivpravno stanje, koje traje određeno duže ili kraće vreme. Obaveza učinioca, odnosno dužnika izdržavanja, traje sve do momenta prestanka zakonske obaveze izdržavanja, a nastupanje zastarelosti krivičnog gonjenja za neki period ne utiče na postojanje dela za radnje za koje nije nastupila zastarelost i za te radnje okrivljeni se oglašava krivim.
Propisana kazna za ovaj oblik je novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine.
U drugom stavu isključuje se postojanje krivičnog dela, ako učinilac iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje. Kao opravdan razlog najčešće se u praksi javlja zdravstveno stanje učinioca, odnosno ukoliko nije sposoban da privređuje.
Takođe, ne može se na primer očekivati od obveznika dopronosa za izdržavanje da isto plaća za vreme izdržavanja kazne zatvora po nekoj ranijoj osudi.
Ne retko, u praksi se javljaju slučajevi da deca koja nisu poverena jednom od roditelja, provode više vremena kod tog roditelja, na osnovu saglasnosti oba roditelja, mimo prava na viđanje deteta u kraćem vremenskom periodu, za koji period taj drugi roditelj, kome deca nisu poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, nije dužan da plaća izdržavanje s obzirom da onu tom periodu tada zadovoljava sve njihove osnovne životne potrebe.
Osnovno delo dobija teži oblik ukoliko su usled nedavanja izdržavanja nastupile teške posledice za izdržavano lice. Teške posledice treba shvatiti kao zapadanje u tešku materijalnu situaciju , pogoršanje zdravstvenog stanja, napuštanje školovanje, što treba utvrditi, dokazati u svakom konkretnom slučaju.
Kada se krivični postupak okonča presudom, sud najčešće učiniocu izriče uslovnu osudu, što je i logično, jer je i svrha propisivanja ovog krivičnog dela da onaj koji je obavezan plaća doprinose za izdržavanje. U vezi sa ovim, sam zakonik propisuje u četvrtom stavu ovog člana da, ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje.
Opozivanje uslovne osude zbog neispunjenja određenih obaveza
U vezi sa navedenim, u odredbi člana 69. Krivičnog zakonika propisano je:
Ako je uslovnom osudom osuđenom određeno ispunjenje neke obaveze iz člana 65. stav 2. ovog zakonika, odnosno ako osuđeni u određenom roku ne ispuni druge obaveze predviđene u krivičnopravnim odredbama, a on ne ispuni tu obavezu u roku određenom u presudi, sud može, u okviru vremena proveravanja, produžiti rok za ispunjenje obaveze ili može opozvati uslovnu osudu i izreći kaznu koja je utvrđena u uslovnoj osudi. Ako utvrdi da osuđeni, iz opravdanih razloga, ne može da ispuni postavljenu obavezu, sud će ga osloboditi od ispunjenja te obaveze ili je zameniti drugom odgovarajućom obavezom predviđenom zakonom.
Postupak
Nakon izvršnosti sudske odluke kojom je određeno izdržavanje i ako dužnik izdržavanja nastavi da ne daje izdržavanje, poveriocu su na raspolaganju dva postupka putem kojih može pokušati da naplati svoje potraživanje. Ovi postupci se međusobno ne isključuju i mogu se, ali ne moraju, voditi paralelno.
Prvi je izvršni postupak, putem javnih izvršitelja, koji postupak, ako se ostave po strani sve mane prinudnog izvršenja putem javnih izvršitelja, može rezultirati uspehom isključivo u situaciji ako dužnik izdržavanja ima imovine iz koje će se poverilac izdržavnja jednog dana naplatiti. Pod imovinom se misli na stalna primanja dužnika izdržavanja ili na pokretnu ili nepokretnu imovinu koja se može lako unovčiti. Pod imovinom se ne misli na polovni nameštaj i slične stvari dužnika izdržavanja, jer njih niko neće, a poveriocu izdržavanja neće obezbediti ishranu, grejanje i sl.
Situacije gde dužnik izdržavanja ne plaća izdržavanje, a ima stalna novčana primanja ili vredniju imovinu, izuzetno su retke, praktično na nivou teorijskog razmatranja.
Neuporedivo češći slučajevi su oni gde dužnik nema stalan mesečan prihod, niti bilo kakve imovine na svom imenu, a ne daje izdržavanje.
Neretko, ovakva lica su radno sposobna, rade na “crno”, imaju mogućnosti da izdržavanje plaćaju, ali to ne čine iz inata, osvetoljubivosti, revanšizma i sl.
U ovim slučajevima, postupak prinudne naplate je bespredmetan i poveriocu izdržavanja ostaje mogućnost da inicira pokretanje drugog postupka – krivičnog, za krivično delo Nedavanja izdržavanja.
Iako primarni cilj krivičnih postupaka nije zaštita oštećenih, u krivičnom postupku zbog krivičnog dela Nedavanje izdržavanja Sud ima mogućnost da dužniku izdržavanja, ukoliko utvrdi njegovu odgovornost, izrekne uslovnu osudu – utvrdi kaznu zatvora u određenom trajanju, koja se neće izvršiti pod opštim uslovom – da okrivljeni više ne vrši krivična dela i pod specijalnim uslovom – da okrivljeni izmiri izdržavanje koje duguje, kao i da nastavi da izdržavanje redovno plaća.
Drugim rečima, dužnik izdržavanja se, ukoliko dugovano izdržavanje ne plati i ukoliko ne bude redovno plaćao ubuduće, stavlja u izgled odlazak u zatvor, pri čemu odlazak u zatvor ne poništava obavezu plaćanja izdržavanja, kako se to često pogrešno misli.
Krivični postupak najčešće se pokreće podnošenjem krivične prijave od strane poverilaca izdržavanja, odnosno zakonskog zastupnika maloletne dece, ili njihovog punomoćnika. Uz krivičnu prijavu trebalo bi priložiti i pravnosnažnu i izvršnu sudsku odluku, odnosno poravnanje. Nakon prijema krivične prijave, nadležno javno tužilaštvo hitno postupa, jer su oštećeni maloletnici, a njihova zaštita i najbolji interes dece uživa posebnu krivično-pravnu zaštitu. Nužno je, pre svega, ispitati navode krivične prijave, što se čini podnošenjem zahteva za prikupljanje potrebnih obaveštenja iz člana 282 Zakonika o krivičnom postupku nadležnoj policijskoj stanici, a radi obavljanja razgovora sa prijavljenim licem. Nakon što u svojoj izjavi prijavljeni potvrdi da ne daje izdržavanje, u zavisnosti od visine dospelih i neplaćenih iznosa izdržavanja, kao i trenutne finansijske situacije davaoca izdržavanja, odnosno osumnjičenog, moguće su dve varijante:
Da tužilaštvo prema osumnjičenom primeni odlaganje krivičnog postupka iz člana 283 Zakonika o krivičnom postupku, a to znači da mu naloži da u određenom roku, koji ne može biti dužni od godine dana isplati dospele obaveze izdržavanja ili
Da navode krivične prijave istraži, te da eventualno sasluša osumnjičenog, ispita oštećenog, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, i eventualno naredit ekonomsko-finansijsko veštačenje u cilju utvrđivanja ukupnog iznosa dospelih obaveza izdržavanja, te da odluči da li će optužiti okrivljenog ili će, pak odbaciti krivičnu prijavu.
U prvoj situaciji, ako osumnjičeni ispuni svoju obavezu, tužilaštvo će odbaciti krivičnu prijavu, a u drugoj, nakon sprovedenih istražnih radnji, ukoliko se finansijska situacija osumnjičenog u međuvremenu popravi i on izrazi spremnost da ispuni dospele obaveze izdržavanja i prema njemu će biti odloženo krivičnog gonjenje. U suprotnom, protiv osumnjičenog biće podnet optužni predlog sudu, koji će nakon održanog glavnog pretresa doneti presudu. U presudi sud će ukoliko nađe da je okrivljeni kriv za krivično delo za koje je optužen, oglasiti ga krivim i izreći mu krivičnu sankciju po zakonu. Najčešće je to uslovna osuda, a to znači da sud okrivljenom utvrđuje kaznu zatvora, i istovremeno određuje da se tako utvđena kazna neće izvrštiti ukoliko okrivljeni u ostavljenom roku ne isplati zaostale obaveze izdržavanja. Ovo upravo propisuje i član 195 stav 4 Krivičnom zakoniku, po kom ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje.
Ukoliko s druge strane, sud nađe da okrivljeni nije kriv za učinjeno krivično delo, oslobodiće ga od optužbe, a ako okrivljeni u toku glavnog pretresa ispuni svoje dospele obaveze izdržavanja, tužilaštvo može odustati od daljeg krivičnog gonjenja, a sud će doneti presudu kojom se optužba odbija. Osnovni cilj samog postupka nije represija okrivljenog zbog učinjenog krivičnog dela, nego uticanje na njega da isplati zaostale obaveze izdržavanja i da ih ubuduće redovno ispunjava, jer je to u najboljem interesu oštećenog, čija egzistencija zavisi od tih materijalnih sredstava.
Tekst o starateljstvu nad detetom možete pročitati ovde.