Od početka primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici („Sl. glasnik RS“, br. 94/2016), policija je dnevno u proseku izricala 66 hitnih mera zabrane prilaska žrtvi i napuštanja stana. Oni koji prekrše te zabrane mogu da računaju i na 60 dana zatvora. U početku je bilo onih koji su kršili te mere, ali se vremenom taj broj smanjio.
Ako postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, policajac nasilniku može da naredi da napusti stan i da mu zabrani da kontaktira sa žrtvom. Te mere mogu trajati 48 sati, a sud ih može produžiti do 30 dana.
Sudovi izriču mere zabrane prilaska zlostavljača žrtvi na 100, 200 ili više metara ne samo kad su u pitanju maltretirani žene i deca, već i sinovima i kćerima koji premlaćuju ostarele roditelje, momcima koji su tukli svoje devojke, braći i sestrama, komšijama…
Ova mera neke nasilnike zaista zastraši i oni se, bar neko vreme, ne usuđuju da prilaze svojoj porodici ili devojci. Ali ima i onih koje ni to ne može da odvrati. Oni sačekuju bivše žene ili devojke, vređaju ih, pljuju, šamaraju, a bilo je i težeg nasilja.
Zabrana približavanja zlostavljaču, prema našem zakonu, može trajati najduže tri godine. U to se ne računa vreme provedeno u pritvoru ili zatvoru. Ako se ustanovi da je zlostavljač prekršio izrečenu meru, po zakonu se pokreće novi krivični postupak i on u tom slučaju može biti osuđen najviše do tri godine zatvora.
Mera zabrane prilaska nasilnika žrtvi sama po sebi nije loša, ali nije apsolutno produktivna kod svih patološki ljubomornih osoba, odnosno narcisa koji je doživljavaju kao svojevrsno socijalno poniženje pa su još bešnji i kivniji i krivca vide isključivo u osobi zbog koje su takvu meru i dobili.
Prva procena na policajcu
Prvu procenu daje policajac koji je zadužen za postupanje u nasilju u porodici. Policajac sam izriče hitnu meru na 48 časova, pa posle reaguje tužilaštvo, pa se posle procenjuje da li ima mesta da se predloži pritvor ili ne.
Mala korist od zabrane prilaska žrtvi
Analizom podataka nadležnih institucija takođe se može videti da se broj podnetih predloga za produženje hitne mere iz godine u godinu povećava. U trećoj godini primene zakona taj broj za 1.460 predloga veći u odnosu na drugu godinu i za čak 3.101 predlog veći u odnosu na prvu godinu sprovođenja zakona.
Ohrabruje broj izrečenih hitnih mera. Naime, to znači da policija u najvećem broju slučajeva shvata ozbiljnost situacije i udaljava nasilnika na 48 sati iz kuće. Problemi nastaju kasnije, kada se previdi činjenica da nasilnik ima „istoriju” nasilnog ponašanja, odnosno kriminalnu prošlost ili nelegalno poseduje oružje.
Ranija osuđivanost se previđa
Zabrana prilaska žrtvi neće sprečiti dugogodišnje izvršioce nasilja u porodici da ostvare svoje namere. Ukoliko su bili krivično osuđivani, patološki su ljubomorni, prete ubistvom ili samoubistvom, imaju oružje, proganjaju svoju žrtvu i plaši ih se okolina – oni istrajavaju u tome da ubiju onoga kome su „presudili”. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici može se primeniti u onim slučajevima kada je nasilje ređe i slabije, to jest kada nasilnik prvi put digne ruku na nekog člana porodice. Kada se ima u vidu okoreli nasilnik i kada je policiji i tužilaštvu poznato da su članovi porodice već prijavljivali nasilje, zabrana prilaska žrtvi i udaljenje nasilnika iz stana jednostavno neće sprečiti nasilnika. U slučajevima ponavljanog nasilja, jednostavno bi trebalo odrediti zadržavanje u pritvoru.
Šta kažu statistike
Rezultati istraživanja u našoj zemlji, govore da nasilje pogađa žene svih godišta. Visina ličnih primanja i mesto stanovanja ne igraju ulogu. Petina žena koja je učestvovala u ovoj studiji izjavila je da je iskusila fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera ili nekog drugog muškarca nakon svoje 15. godine. Dve od pet ispitanih žena navele su da su doživele seksualno uznemiravanje.
Prema rezultatima istraživanja, policija se retko mešala u incidente fizičkog nasilja. To je razumljivo ako se ima na umu da je trećina žena izjavila da je „nasilje u porodici privatna stvar”. Iako su upoznate sa radom nevladinih organizacija koje pomažu žrtvama nasilja, njima se žene obično ne obraćaju za pomoć prvima.
Umesto zaključka
Na ovom mestu valja istaći da više od četvrtine ispitanica je izjavilo da lično poznaje neku žensku osobu iz porodice i kruga prijatelja koja je bila izložena nasilju. Prema istom istraživanju, nakon najtežeg fizičkog (i)li seksualnog nasilja, samo tri odsto žrtava kontaktiralo je sa ženskom sigurnom kućom, a samo jedan odsto žena se obratilo nekoj organizaciji za podršku žrtvama.