Pravo na slobodu jedno je od osnovnih ljudskih prava, garantovano čl. 27. Ustava Republike Srbije i brojnim međunarodnim aktima, među kojima je svakako najznačajnija Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Državni organi, kao nosioci javne vlasti koji nastupaju u ime i za račun države, dužni su da se uzdrže od svakog postupanja kojima se licima u nadležnosti Republike Srbije ograničava pravo na fizičku slobodu. Niko ne može biti lišen slobode osim u slučajevima predviđenim zakonom i u skladu sa postupkom koji zakon propisuje.
Kada Vas policija privede u stanicu, ili kada se tokom informativnog razgovora kod njih javi sumnja da ste baš Vi izvršilac krivičnog dela, može da se dogodi da odluče da Vas zadrže, radi saslušanja ili prikupljanja dokaza, ako procene da za to postoji neki od propisanih razloga. Tako će moći da Vas zadrže ako postoji opasnost da ćete pobeći, sakriti dokaze, zastrašiti svedoke, ili ponoviti krivično delo. Pored toga, imaće osnova da Vas zadrže ako ste već osuđivani, a sada Vas sumnjiče za naročito teško krivično delo, odnosno ako to delo ima elemente nasilja, ili su okolnosti pod kojima je izvršeno naročito teške.
Nezavisno od toga koji od ovih razloga je u pitanju, zadržavanje ne može da traje više od četrdeset osam sati.
Odluka o zadržavanju
Ovde podvlačimo da je policija dužna da donese rešenje o zadržavaju u roku od 2 sata od kada je osumnjičenom saopšteno da će biti zadržan, dok je u suprotnom policija dužna da osumnjičenog odmah pusti na slobodu.
U istom roku policija je dužna da osumnjičenom uruči rešenje o zadržavanju.
Osumnjičeni može da potpiše prijem rešenja o zadržavanju ( za razliku od potvrde o oduzetim predmetima KOJU NIKADA NE TREBA POTPISIVATI ), ali prilikom potpisivanja prijema rešenja o zadržavanju bitno je da obratite pažnju na sledeće stvari;
Rešenja o zadržavanju su tipska rešenja, i faktički izgledaju kao formular.
Na samom dnu rešenja o zadržavanju, dakle ispod mesta za potpise, postoje dva kvadrata, koja se štikliraju u zavisnosti od toga li je osumnjičeni uložio žalbu na rešenje ili nije.
Ukoliko je prvi kvadrat štikliran – to znači da osumnjičeni NIJE HTEO DA ULOŽI ŽALBU NA REŠENJE O ZADRŽAVANJU.
Ovde je jako važno zapamtiti da policija po pravilu uručuje osumnjičenom rešenje SA VEĆ ŠTIKLIRANIM PRVIM KVADRATOM, te se osumnjičeni, potpisivanjem takvog rešenja sa već štikliranim prvim kvadratom – FAKTIČKI ODRIČE PRAVA DA SAM ULOŽI ŽALBU NA REŠENJE O NJEGOVOM ZADRŽAVANJU.
Potpuno je razumljivo da osumnjičeni u takvim prilikama bude van sebe, i da ne obraća pažnju na detalje, ali toga stanja treba biti svestan, i ne dati mu da vas u potpunosti proguta i razoruža.
Prema tome, ukoliko vam policija donese na potpis rešenje sa već štikliranim prvim kvadratom koji potvrđuje da niste izjavili žalbu na rešenje – TRAŽITE OD POLICIJE DA ODŠTAMPA NOVO REŠENJE BEZ ŠTIKLIRANOG PRVOG KVADRATA, I TRAŽITE OD POLICIJE DA VAM OMOGUĆI DA LIČNO ULOŽITE ŽALBU.
Bitno je znati da policija u rešenju navodi i tačan termin ( sat i minut ) od kada se ima računati trajanje zadržavanja, a to mora biti tačan termin kada ste uhapšeni, odnosno kada ste se odazvali na poziv.
Treba znati da policija u rešenju treba da navede i tačan termin kada ste obavešteni da ćete biti zadržani.
Naš savet je da se nikada ne odričete prava na žalbu, odnosno da uvek lično uložite žalbu na rešenje o vašem zadržavanju.
Žalba na rešenje o zadržavanju
O zadržavanju lica mora se doneti rešenje od strane tužioca ili policije (po prethodnom odobrenju tužioca), koje mora sadržati zakonom propisane elemente; odnosno u njemu moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja.
Donošenjem rešenja o zadržavanju stiču se uslovi za obaveznu odbranu, iz kog razloga zadržano lice mora imati branioca, a ukoliko ga ne može obezbediti biće mu određen branilac po službenoj dužnosti.
Zadržano lice uživa prava predviđena čl. 69. st. 1. ZKP-a.
U roku od 6 sati od trenutka kada im je rešenje dostavljeno osumnjičeni i njegov branilac mogu sudiji za prethodni postupak izjaviti žalbu protiv rešenja o zadržavanju.
Kako se rešenjem o zadržavanju odlučuje o pravima i obavezama zadržanog lica na način da se zadržanom licu ograničava fizička sloboda, te kako se to rešenje donosi od strane organa uprave, zadržano lice ima pravo da rešenje o zadržavanju osporava, pri čemu o osporavanju tog rešenja odluku mora doneti sud, kako bi se obezbedila sudska kontrola jemstva fizičke slobode.
Potonje proizilazi iz st. 3. čl. 27. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Slično tome, st. 4. čl. 5. Konvencije predviđa da: „Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.“
Navedeno ustavno i konvencijsko pravo, operacionalizovano je odredbom iz st. 3. čl. 294. ZKP-a kojim je izričito propisano da: „Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe.“ No, propisivanjem prava na podnošenje žalbe protiv rešenja o zadržavanju ne iscrpljuju se sva ustavom i međunarodnim aktima garantovana prava zadržanog lica. Čl. 36. Ustava Republike Srbije propisano je opšte pravo na pravno sredstvo s tim da to pravno sredstvo mora biti delotvorno. Zahtev delotvornosti pravnog sredstva proizilazi iz čl. 13. Konvencije koja propisuje da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred domaćim vlastima.
Posmatrano s teorijskog aspekta, žalba na rešenju o zadržavanju ispunjava sve uslove delotvornosti pravnog leka u smislu da je ona opšte uzev i dostupna i dovoljna.
Opšta dostupnost žalbe na rešenje o zadržavanju iscrpljuje se u činjenici da je ona propisana zakonom, dakle izričito predviđena kao poseban pravni lek. Uz to ona se ulaže u odnosu na rešenje o zadržavanju koje prethodno mora biti uručeno zadržanom licu i njegovom braniocu. Uručenje rešenja se vrši u relativno kratkim zakonskim rokovima (dva sata od trenutka kada je lice faktički zadržano), a rok za podnošenje žalbe ne može početi da teče pre nego što je rešenje o zadržavanju uručeno. Uz sve navedeno, delotvorna dostupnost žalbe na rešenje o zadržavanju suštinski je omogućena i pravno neukim licima, imajući u vidu da se zadržavanjem lica aktivira odredba o obaveznoj odbrani.
Sličan zaključak može se izneti i u pogledu dovoljnosti žalbe na rešenje o zadržavanju. Podnošenjem žalbe na rešenje o zadržavanju pokreće se sudski postupak kontrole osporenog rešenja. Zadatak sudije za prethodni postupak povodom uložene žalbe jeste da ispita osnovanost i zakonitost rešenja o zadržavanju i da, ukoliko rešenje smatra neosnovanim, isto ukine i zadržano lice pusti na slobodu. Imajući u vidu kratke rokove za dostavljanje rešenja o zadržavanju, ulaganje žalbe na rešenje o zadržavanju i odlučivanje o toj žalbi; rešenje sudije za prethodni postupak kojim se usvaja žalba jeste dovoljno da ispravi povredu prava koja je predmet žalbe jer relativno brzo nakon inicijalnog ograničenja slobode kretanja ponovo uspostavlja tu slobodu. Drugim rečima, puštanjem zadržanog lica na slobodu prestaje njegova povreda prava, dok je kratkim rokovima za odlučivanje po žalbi minimalizovan period u kom je lice faktički bilo lišeno slobode.
Praktična delotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju
U pravnoj teoriji postoji konsenzus da je pravni lek nedelotvoran onda kada je očigledno neefikasan, to jest onda kada iz sudske prakse proizilazi da je unapred isključena mogućnost uspeha u postupku po pravnom leku. U svojoj dosadašnjoj praksi Evropski sud za ljudska prava više puta je istakao sličan stav, naglašavajući da se neće smatrati delotvornim pravnim lekom onaj pravni lek koji nije delotvoran i u pravu i u praksi.
Evropski sud za ljudska prava nije zauzeo precizan stav o tome šta se ima smatrati nedeletvornošću u praksi, u smislu koji je procenat uspešnosti nekog pravnog leka u praksi minimalno potreban da bi se isti smatrao delotvornim. Tako nešto, uostalom, ne treba ni očekivati od jednog međunarodnog suda. To, međutim, ne znači da se u praksi Evropskog suda za ljudska prava ne može pronaći suštinski odgovor na sporno pitanje. Takav odgovor sud je pružio primenjujući pravni standard umesto egzaktnog procenta. U predmetu Ananjev protiv Rusije sud je istakao da je praktično nedelotvoran onaj pravni lek povodom kog se u dosadašnjoj sudskoj praksi države članice pokazalo da sudovi rutinski odbijaju da pruže pravnu zaštitu koja se tim pravnim lekom zahteva.
U Republici Srbiji postoji ozbiljan problem sistematskog karaktera, koji se ogleda u tome da se zadržanim licima praktično onemogućava da na efikasan način osporavaju osnov svog zadržavanja, a njihovim braniocima poručuje da nezavisno od njihove argumentacije i kvaliteta osporenog rešenja o zadržavanju sudovi nisu zainteresovani da efikasno i pravnovaljano vrše svoju ulogu kontrole koja im je poverena zakonom. Odnosno, standardom uspostavljenim od strane Evropskog suda za ljudska prava, u Republici Srbiji postoji očigledna praksa da se od strane sudova rutinski odbijaju žalbe na rešenja o zadržavanju, čineći institut žalbe na rešenje o zadržavanju de facto nedelotvornim pravnim lekom.
Zaključak
Istaknuto kršenje prava na slobodu i bezbednost ogleda se u tome što sudovi rutinski odbijaju praktično sve žalbe na rešenja o zadržavanju. Pri čemu ta praksa rutinskog odbijanja u svojoj suštini označava da sudovi, iako su dužni, zapravo ne vrše efikasnu kontrolu organa koji donose rešenja o zadržavanju, lišavajući na taj način zadržana lica delotvornog pravnog leka.
Posebno je zabrinjavajuća okolnost da praktična nedelotvornost žalbe na rešenje o zadržavanju nije ublažena stvarnom mogućnošću lica koja su pretrpela povredu prava na slobodu da svoja prava ostvare u postupku koji bi eventulano pokrenuli u odnosu na rešenje sudije za prethodni postupak kojim je odbijena njihova žalba. Potonje iz razloga što je zahtev za zaštitu zakonitosti ograničeno dostupan i nedovoljan da pruži naknadu štete (na način kako je to bliže objašnjeno u delu trećem ovog rada), dok ustavna žalba iako je opšte uzev dostupno i dovoljno pravno sredstvo, u svojoj dosadašnjoj praksi nije dala ohrabrujuće rezultate, jer Ustavni sud osim jedne odluke (koja se inače tiče pritvora) ne može u svom radu pokazati ni jedan drugi primer u kom je nakon konstatacije povrede prava na slobodu i bezbednost doista i pružio adekvatno obeštećenje.
Tekst o tome šta da radite ukoliko dobijete poziv da se javite u policiju možete pročitati ovde.